Уз свесрдну помоћ Бранислава Нушића и Ивана Иванића, тачно пре 120 година, на Велику Госпојину, формирано је чувено удружење чуварки традиције и добротворства нашег народа – Коло српских сестара, за које су поменути књижевници и дипломате саставили први Статут. И тада као и данас друштво је функционисало на основу добровољних прилога и од почетка било самостално у односу на све државне и друштвене институције. Основне одлике овог удружења биле су и остале да је то патриотско, хуманитарно и културно-просветитељско друштво. Већина чланица за време Првог светског рата свој патриотизам исказала је учешћем на бојним пољима у добровољним болничарским мисијама и словиле су за оличења борбе за мир. Хуманитарни рад српских сестара дошао је до изражаја по завршетку Великог рата, када су 1919. основале Дом инвалида кроз који је прошло око 4.000 онеспособљених ратника, којима су помагале да савладају неки занат, кројачки, абаџијски или обућарски, како би са хендикепом наставили нормално да живе и издржавају породице. Њихова хуманитарна мисија огледала се и кроз стипендије, плаћена летовања и редовну месечну помоћ за ратну сирочад. Приликом ширења просветитељства и културе сестре су блиско сарађивале са представницима Српске православне цркве. Истакнуте Српкиње организовале су курсеве на којима су полазнике бесплатно обучавале описмењавању, правилној исхрани или хигијени живљења, а оснивале су и разне секције на којима се неговала и чувала наша традиција. У Дому Кола српских сестара у Београду, 1927. године основан је и „Мали универзитет”, на коме су предавале тадашње најугледније личности из науке и културе.

Чланице овог удружења кроз историју постале су носиоци највиших државних одликовања попут Албанске споменице, Краљевског ордена Белог орла петог степена и Краљевског ордена Светог Саве. Прва председница овог удружења српских дама које су се издвајале својом изузетношћу, била је Савка Суботић, упамћена као борац за права жена и оснивач првих женских школа у Војводини. После једног предавања које је одржала у Научном клубу у Бечу 1910. године, супруга Јована Суботића, нашег познатог лекара, књижевника и политичара, названа је у јавности „мајком свога народа”. А уз њу у удружењу ређале су се познате Српкиње: од краљице Марије, преко Мирке Грујић, ћерке Јеврема Грујића, која је живот посветила помоћи болеснима и сиромашним, за шта је добила послератну медаљу за храброст, и више пута хапшене и затваране наставнице, књижевнице и преводиоца Делфе Иванић, унуке Јеврема Обреновића, која је са ових простора прва добитница Медаље за милосрђе „Флоренс Најтингејл”, до познате сликарке Надежде Петровић, књижевнице, преводиоца и болничарке Љубица Луковић, професорке Катарине Миловук, учитељице Анђелије Станчић и лекарке Драге Љочић.

Како за „Политику” сведочи нова председница београдског дела Кола српских сестара Данијела Крунић, цитирајући Исидору Секулић, која је сав иметак завештала овом удружењу, то је било време „када су жене биле људи, а људи надљуди”. Крунићева истиче да се удружење и данас на исти начин финансира, захваљујући личним прилозима чланица и донацијама, а делује са истом хуманитарно-патриотском и просветитељском мисијом, у складу са слоганом: „Све што желите да људи чине вама, чините и ви њима.” Делатност добротворки усмерена је на децу без родитељског старања и ометену у развоју, материјално угрожене вишедетне породице, старе, болесне без родбине, избегле и расељене из својих домова. Она подсећа и на период Брозове владавине, када је рад овог кола од 1946. до 1990. био забрањен јер их је Титов режим окарактерисао као буржујке, националисте и монархисте.

– Е, па те буржујке су дане и ноћи проводиле у чајџиницама крепећи рањене српске војнике, и ишле са њима преко албанских врлети. Као наследницама тих храбрих и хуманих жена не преостаје нам ништа друго него да се држимо наше заштитнице Одигитрије, уз божји благослов што пре подмладимо удружење и са новим, младим чланицама, које разумеју нашу мисију, наставимо заједно да помажемо угрожене. Циљ нам је да хуманитарни рад дефинишемо на нови начин и у наредном периоду позабавимо се новим планом, покретањем сопствених производних делатности, како би финансијски биле мање зависне од других. А прво отелотворење те жеље, настало уз помоћ Министарства културе, редизајнирана је монографија „Коло српских сестара и краљица Марија”, Љиљане Шуловић Милојевић и Будимира Павловића, која ће данас бити представљена у Музеју југословенске кинотеке, на прослави 120 година постојања удружења. Новац од њене продаје ићи ће за финансирање нашег хуманитарног рада – истиче Крунићева.

Она додаје да је Коло српских сестара до 2016. радило као уједињено удружење главног одбора у Београду и 24 месна одбора у Србији и региону, а да су отад сви одбори независни и раде у оквиру локалних заједница.

ПОЛИТИКА