Стално бављење „српским стварима“, било да се за српство живи или од њега живи, неминовно наилази на различита и веома „клизава“ искуства, реакције и закључке неп(р)озваних, стручних и заборавних (не)зналаца, упућених и узрујаних набеђених тумача друштвено политичких, образовних и осталих „фактора“ око нас.

Погубљени су аутохтони Срби у Македонији, испуштени, заборављени, прецртани. Скрајнути. А они који „би да буду“ Срби, углавном су названи - „србомани“?! Тако их ословљавају Македонци, али им ту етикету, мало другачије обликовану, често прилепљују, кроз дипломатска „вредновања“ и представници саме матице. Као да су само они симпатизери Србије. Одомаћено је схватање да Срба овде нема, још од комунистички утврђених „чињеница“, па српство мора да се документује и доказује. То прећутно стање, на неки начин, на жалост прихватају и црква и „академска елита“. Зато су српске теме забрањене на факултету и у Академији и не само ту, практично у ширем друштвеном животу...

Ко су Срби? Да ли је то опредељење? Порекло или веза са неким ко је везан за садашњу Републику Србију? Осетљивост на погрдна титулисања попут оних у негативној конотацији – „шиптар“ „циган“, „педер“, с правом је колико - толико под осудом. Титулисање „србоман” је, ето, (п)остало нормално. И за једне и за друге. За све. Срби који имају ману.

Тако су и у овом актуелном часу након изношења резултата пописа испливале бројке и опречна гледишта, јесу ли се Срби самоизбрисали, или су их избрисали? Има по мало, и од једног и од другог и они са презименом и пореклом, би да се приклоне већини, а дух самопорицања надире, а хоће и стокхолмски синдром бивших Срба да проради, скидање “мете”, терета дискриминације, малограђанског шовинизма “ако сте Срби што правите тука, одите за Србија, тука има само “горди” Македонци; "какви сте вие тоа Срби, родени сте тука во Македонија, српски не знаете да зборите, вие сте само забегани Србимани!”

Зато Срби и немају правих места за сећање, почаст, пошту. Нема споменика Јосифу Михаиловићу, Јовану Цвијићу, митрополиту скопском Викетнтију, Анђелку Крстићу, Стевану Симићу, Велимиру Прелићу, Мицку Крстићу... Великанима из плејаде заборављених, а знаменитих личности аутохтоних Срба из Македоније, избрисаних из уџбеника, скрајнутих из сећања садашњих и будућих генерација…

Објективним прегледом ретроспективе нашег рада протекле деценије и по, у Српском кулурно-информативном центру Спона, сачуваним медијским и документованим подсећањима на нека макар и фрагментарно осликана дела заслужних да остану у колективном сећању садашњих и будућих генерација – упркос наменском потискивању још од времена комунизма, потврђује се нешто што је ту крај нас и за општу добробит. Само да споменемо Михаиловића, његова дела као што су брана Матка, Хидроцентрала, извор Рашче, Стара железничка станица, данас Музеј града Скопља, Градска болница, здање Собрања, Црвени крст…? Лик и дело Јосифа Михаиловића су неспорни и трајни, вредни правог обележавања. Зар тај визионар и несвакидашњи неимар није заслужио споменик у свом Скопљу? Или овде, осим Македонаца, споменик могу „добити“ Бугари, Албанци, Власи… али не и Срби? Ако се у споменичком миљеу на новом мосту на Вардару, преко ноћи, кришом од дневног светла, прошла власт и одважила да постави и кип цара Душана, појавили су се ноћни чекићари. „Извођачи радова” из сталне ортачке структуре, тадашње, као и актуелне власти… А кип цара Душана је само декорација. Није ни приближно у равни са споменицима Скендербегу, Хасану Приштини, Тодору Александрову, Брозу или Сарафову...

За један од ретких, неминираних и урушених „српских споменика” на територији данашње Македоније, онај у Челопеку, дуго се није ни знало, док га заборављеног нисмо „открили” у шипражју и шибљу. Има их још. Неки су урушени, други делимично обновљени и реконструисани, тек поправљени - ништа више од тога. Војнички меморијали као што су остаци споменика на Зебрњаку, спомен капела на Кајмакчалану, Манастирец и само остатак постамента некадашњег споменика Рамне у Охриду…

Ту су костурнице поред војничких гробаља из балканских, Великог и Другог светског рата… А, „српских споменика” – нема. Срби овде могу да живе, али ако пробају нешто да обележе као „њихово”, постају или „окупатори“ или „србомани“, чак и ако је реч о локалној личности. Да ли је по тим критеријумима овде добар и подобан само онај доследно лојалан Србин који поштује све у овој земљи осим себе? И мора да прихвати да је гост, потомак неосновано проглашених „окупатора” и „србомана”. И који не зна матерњи српски језик или избегава да га говори.

Тај је идеалан.

Ето вам одговора и на резултате пописа.