23. август 2016.

Бог је послао Албанцима академика, проф. др Каплана Буровића да се саплету о њега и тако да – nolens-volens – манифестирају своју интелектуалну ограниченост, беду и незнање, свој шовинизам и расизам, интолеранцију према научним истинама, које им се не свиђају, своју бесмисљену и неограничену, слијепу мржњу према другим народима, на крају и своју монструозну незахвалност према самом Академику, као и према било коме другом.

Албанска социјал-фашистичка клика Енвера Хоџе, видећи да се више не може одржати на власт под заставом «комунизма», лансирала је 1990. године на Запад свог агента, књижевника Исмаила Кадаре, са инструкцијама да се претстави као политички емигрант, па и као дисидент бр. 1 Албаније, Европе и свијета, а са надом да ће му се додјелити Нобелова награда и вратити се у Албанију као Вацлав Хавел у Чешкој. Његово «емигрирање» клика на власт је прослиједила ангажујући Албанце Албаније и њене дијаспоре, свих застава и заставица, да ударају у све бубњеве и зурле да је њихов Кадаре дисидент бр. 1 Албаније, Европе и свијета, а подржавани су и од свих «социјалистичких» - «комунистичких» групација и партија Запада, посебно од удружења пријатељства западних земаља са Албанијом, од времена у служби албанске социјал-фашистичке клике на власти.

Више од свих урлао је сам Кадаре да је дисидент бр. 1 Албаније, Европе и свијета, преко својих изјава, интервјуа, чланака и књига, доказујући ту своју «дисиденцију» негирањем и најобичније дисиденције стварним дисидентима Албаније и свијета, посебно нашем књижевнику и научнику, академику, проф. др Каплану Буровићу, једна од посебних његових мисија којом је задужен приликом лансирања на Запад од албанског СИГУРИМИ-а (Пандан „наше“ УДБ-е).

Пошто су Енверовци, да би доказали свијету да успостављају демократију, били принуђени да пусте из свог затвора Академика Буровића (Афирмиран међу њима псеудонимом РЕСУЛИ), од времена познат као дисидент, па је као дисидент – после издржаног затвора у Југославији – и емигрирао из Југославије у Албанију, бојали су се да се сада не афирмира и као дисидент Бр. 1 Југославије и Албаније, Европе и свијета, сљедствено да му се не додјели и Нобелова награда. Од пре више деценија клика Енвера Хоџе, у сарадњи са кликом Јосипа Броза Тита, учинила је све да Академику Буровићу забораве име и његова рођена дјеца. Одмах по пуштању из албанског затвора писали су за њега и у француском листу L’HUMANITE да је издржао 20 година затвора тобоже кажњен као агент УДБ-е.

Разобличавање

И поред свестране подршке сталиниста Запада и урнебесне пропаганде Албанаца свих боја и застава да је њихов Кадаре дисидент Бр. 1 свијета, овај није успио да се наметне Западу ни за најобичнијег дисидента Албаније, камоли и за Дисидента Бр. 1, ни свијета, ни Европе, па ни Албаније. Напротив, из дана у дан сав је свијет схватио све јасније да он не само што није дисидент, већ да је и агент албанске мафије на власти и да је лансиран на Запад са мисијом.

Посебне заслуге за ово има управо Академик Буровић, који, и поред свих препрека, забрана и претњи, па и атентата, успио је да приватно објави, прво на албанском језику, а затим и на француском и српско-хрватском своје значајно дјело ПРАВО ЛИЦЕ ИСМАИЛА КАДАРЕ, којим га документима, чињеницама и здравим научним аргументима демаскирао и раскринкао на тај начин да је јадни Кадаре био принуђен да скиме маску и да нам покаже његово право лице. Лично је изјавио не само да није дисидент, већ и да неће ни да буде дисидент, па ни националиста.

Енверистичка клика на власт, видећи да им пропаде покушај да афирмира свог Кадареа за дисидента Бр. 1, одједном промени лист и сада, преко својих агената, поче да удара у све бубњеве да албански народ нема своју дисиденцију, јер – кад се Кадаре не прихваћа за дисидента Бр. 1, онда боље је и да се негира постојање дисиденције, неголи да им испадне један туђинац, што више и Југословен, преко свега и Академик Буровић, за дисидента, и то за дисидента Бр. 1 Албаније, па и Југославије, и Европе и свијета. Посебно јер је овај Буровић, управо као дисидент, огрезао у крви борећи се против њих, који нема тог злочина што нису учинили против њега и његове породице, његове малолетне дјеце, масакрирана на монструозан начин.

Тако, у борби против Академика Буровића, удружили су се два циља албанске мафије на власти: Прије свега циљ да се не афирмира један њихов непријатељ, кога су облили у крви својим монструозним злочинима, а затим и да се Нобелова награда не додјели једном Југословену, који су за ове Албанце незамисливи.
Треба знати да је Академик Буровић не само југословенски, већ и албански књижевник. Он је почео да пише и да објављује на свом српском језику, у Дубровнику, где је још 1952.године објавио дисидентну поему БОЈАНА. Наредне, 1953, он је у Београду главни и одговорни уредник листа ИСКРА; 1954.објављује свој дисидентни научни рад О ДЕТЕРМИНЦИЈИ ДРУШТВА И ДРУШТВЕНОГ УРЕÐЕЊА; 1958.објављује роман ФАНОЛА, док га 1959. хапсе и осуђују као дисидентног књижевника на 18 мјесеци строгог затвора, који је издржао до последњег дана у КПД Идризово, крај Скопља.

Године 1954. Албанци Југославије почињу да му преводе и објављују на свом језику приповијетке, пошто су им се свиђале, како су то чинили и са приповијеткама нашег познатог књижевника Ћамила Сијарића, па и Чеда Вуковића. У међувремену је Академик Буровић научио албански језик, па је почео и сâм да пише на том језику, обрађујући и албанску тематику. Његове су приповијетке и посебно роман ФАНОЛА доживјели огроман успјех међу Албанцима, тако да га шеф катедре на Албанологији у Скопљу уводи у своја универзитетска предавања као афирмираног савременог књижевника. И књижевник Душан Костић, преко листа БОРБА, изразио се за његове приповијетке најпохвалније. Албански и страни историчари књижевности (Канађанин др Роберт Елсие) сматрају Академика Буровића као једног од најважнијих, као главног, у групи оних који су у ’50-тим годинама XX века ударили темеље косовској умјетничкој књижевности.

Емигрирање

Тако је Академик Буровић, по издржаном затвору у Југославији, емигрирао у Албанију као афирмирани књижевник и дисидент, а са намјером да преко Албаније пређе у Совјетски Савез, као и многи други Југословени прије њега, као и његов суборац генерал Владо Дапчевић. Ту је заглавио, јер је управо тих дана СССР прекинуо дипломатске односе са Албанијом.

Немајући куда, Академик Буровић се посветио студирању албанског језика, књижевности и историје, етнографије. Дипломирао је по други пут у Тирани, управо албански језик и књижевност. Истовремено он и пише, док му албанске власти, за своје потребе, понешто од тога и објављују.

Тако, 1965. њему објављују у Тирани роман ИЗДАЈА, који је доживио незапамћен успјех. Дочекан је као бестселер не само од Албанаца Албаније, већ на све стране свијета. Албанска књижевна критика га проглашава за ремек дјело албанске прозе свих времена, па и за Јеванђеле савременог албанског патриотизма. Језик романа, гегинско наречје, иначе персекутирано од власти, тражи се за званични службени и књижевни језик Албаније.
Иако нема албанско држављанство, примају га за члана њиховог Савеза књижевника, постављају га на пресидиум свог пленума, љубе му руку којом је написао то дјело, па и отворено говоре да је он тим романом еклипсирао миљеника и рођака Енвера Хоџе – Исмаила Кадаре. Истакнуте албанске личности умјетности и културе јавно говоре да Академик Буровић, и да више ништа друго не напише, самим тим романом ушао за вјечна времена у историји албанске књижевности. Шта више и да је тим романом заслужио да му се сред Албаније подигне споменик над сваким другим спомеником. Албанске га власти уводе и у службени програм савремене књижевности.
Иако му је прво издање изашло у 5.000 примјерака, роман се тражи на све стране свијета. Власти му чине друго издање у 20.000 примјерака. Треће издање му излази у 100.000 примјерака, не од власти, већ од једног „приватног“ издавача. Следи четврто издање, а затим и пето, незапамћено у историји албанског народа за ниједан роман, камоли и за један сада забрањен роман, и то – једног монструозно сатанизираног аутора, проглашеног и за непријатеља албанског народа.

Треба знати да се у том роману не третира албанска тематика, већ југословенска, и да су главне личности Срби, Црногорци и Македонци, Југословени, па и покоји Албанац, дошљак из Албаније у Југославију, на Космет. Роман је очигледно дисидентног карактера, јер немилосрдно шиба по клики Јосипа Броза Тита, али – у пежоративној личности Мула Мамера Хоџе – препознаше Енвера Хоџу (Кога од тог романа почеше да га поспрдно називају МУЛЛАИ !), па се и у народ поче шапутати: „Ова издаја Јосипа Броза Тита, о којој пише Професор Каплан у роману, актуелна је и овдје, код нас !“.

И ово је један од разлога што су га ухапсили, поред главног разлога: потражња његовог хапшења од југословенских титоистичких власти као услов за успостаљање дипломатских односа на ранг амбасада.

Дисидентни карактер стварања Академика Буровића је неоспоран, као што је неоспорно да је он дисиденцијом своје поеме БОЈАНА претходио не само Миловану Ðиласу, већ и свим дисидентима Балкана, Европе и свијета. Са друге стране, као књижевник, он не припада само југословенским народима, већ и другим народима Балкана, Европе и свијета. Прије свега Албанцима, па Швајцарцима, могуће и којем афричком народу, како је сâм једном приликом изјавио: «Иако ми пут није црна, ја припадам и народу Конго-а, јер у борбу за ствар човјечанства са Лумумбом сам се збратимио !»

Сатанизација

Шовинистички и расистички настројени Албанци стрепе да се Академику Буровићу не додјели Нобелова награда, зато урличу на сва уста против њега и сатанизирају га свакако. Тај њихов сасвим безумни урлик не само да је стигао до највећих висина неба, већ и до тога – да негирају постојање албанске дисиденције, само и само да би тако негирали и његову дисиденцију.

Први који је јавно и писмено иступио против његове дисиденције јесте Рамиз Алиа, пресједник Албаније и шеф «комунистичке» Партије рада Албаније. Он је аутор не само поменутог клеветничког написа у листу L’HUMANITE, већ и претендирања у његовом дјелу ЈА, РАМИЗ АЛИЈА СВЈЕДОЧИМ ЗА ИСТОРИЈУ да Академик Буровић није ухапшен у Албанији због његовог књижевног стварања, већ зато што је тобоже осумњичен да је агент УДБ-е, правећи нам се овако као да не зна да су му и у пресуди написали да се кажњава зато што је у Албанији претстављао политичку и идеолошку диверсију, што ови Албанци, ни прије нити послије Академика Буровића, нису написали ниједном другом политичком осуђенику. Академик Буровић је сакупио и факсимилно објавио документа о његовом персекутирању у Албанији. Видите његово дјело ЕНВЕРИСТИЧКИ СУДСКИ ПРОЦЕСИ, гдје су објављени факсимили свих оптужница и судских рјешења. Апсолутно у ниједном од њих се не спомиње УДБ-а или било каква његова дјелатност у „служби Југословена“, како су то написали у клеветничком напису листа ‘HUMANITE. Напротив, у објављена документа јасмо пише да се осуђује зато што у Албанији претставља политичку и идеолошку диверсију. Изволите видети! Ово не смета овим Албанцима да ударају у све своје бубњеве да је Академик Буровић хапшен и осуђен у Албанији као агент УДБ-е.

Албански књижевни теоретичар др Ардиан Мараши, који је некада писао најпозитивније о Академику Буровићу и истакао изузетни дисидентни карактер његовог стварања, па се тиме и докторирао и као такав, демократа и антиенверовац, именовао за професора на Сорбони Француске, позван је од албанске полиције и наређено му је да сада окрене стилус и да пише онако како му то они наређују. Видите што је написао на француском језику, сигурно по инструкцијама и наређењу Енвероваца :
„Pour être clair dans les termes, on notera qu’il ne s’agit pas là d’une poésie de la dissidence au sens strictement théorique et à la manière de la dissidence russe: dans l’Albanie « intra muros » aucune œuvre de dissidence n’était envisageable à cause de la répression et du régne sans partage du Parti-Etat. En revanche, on parlera de dissidence esthétique, qui serait une manière d’écrire en rupture total avec ce qui était publié à la même époque en Albanie. Les exemples les plus brillants en sont Arshi Pipa, Kasem Trebeshina, ou Martin Camaj, poéte du plus haut calibre européen, mais aussi romancier d’élite, à qui la nouvelle littérature albanais doit beaucoup. » (MARASHI, Ardian: La nouvelle poésie en Albanie,- u TRANSCRIPT – revue européenne des livres et des lettres, 2006.)

ПРЕВОД: «Да бисмо били јасни са терминима, бележим да овдје није ријеч за дисидентну поезију у стриктном теоретском значењу и руском дисидентном начину: У Албанији «унутар зидова» ни једно дисидентно дјело није било концептирано због терора и владања без одвајања Партије од Државе. Са друге стране, говорићемо за естетску дисиденцију, која би била један начин писања у пуном отцепљењу од оног што је било објављено у исто вријеме у Албанији. Најсвијетлији примјери су Арши Пипа, Касем Требешина, или Мартин Цамај, пјесници од највишег калибра, па исто тако и елитни романописци, којима је нова албанска литература обавезна много».

На осам исписаних страна интернета за нову албанску литературу и за албанску дисиденцију, Ардиан Мараши апсолутно нигдје не спомиње ни име Каплана Буровића, иако зна сасвим добро да је он «албански аутор који је дао тон нашој (албанској) култури…добро познат и на међународном нивоу поштован» ! (Ardian VEHBIU : « Të shpëtojmë Wikipedian shqiptare », sajt DERVINA : www.dervina.com).

Како да схватимо овај став Ардиана Мараши ?!
Зар није овај Ардиан онај који је из Албаније (!) најљепше писао и објављивао чланке и детаљне дуге студије за несумњиву дисиденцију Академика Буровића, па је тим студијама и бранио докторску дисертацију?! Шта се то десило са њим пошто је отишао на Запад ?! Нема сумње да су га Енверовци прикљештили (ако од времена није био у њиховој служби !), па је могуће са њиховом мисијом и стигао на Запад, за што нам говори третман који му чине ови Енверовци пошто се вратио отуда: Именовали су га ништа мање већ за директора Албанолошког института. Оне који су искрено и досљедно бранили Академика Буровића Енверовци су – објесили. Сетите се само др. Ардиана Кљоси-а, покој му души !
Али да видимо неке аспекте цитираног фрагмента овог, енвровског Ардиана!

Негације

1.- Како је могуће негирати албанску дисиденцију, кад имамо у руке поему БОЈАНА, која претставља не само југословенску, већ и албанску дисиденцију, јер се ту не говори само за Југославију, већ и за Албанију, исто и са истих позиција, овог аутора, који је не само југословенски, већ и албански аутор?! Или не зна овај Ардиан за поему БОЈАНА?! Или није он тај који ју је и превео на француски језик ?! Зар није Ардиан аутор овог текста: „...në kohën kur Shqipëria e trullosur i thurte hosana Diktatorit, në kohën kur nga katër anët s'dëgjohej tjetër veç „Trendelinë e këngë“, në kohën kur fashizmi ishte ulur „këmbëkryq n'Tiranë“, kurse poetët „dallkaukë“ për turp të vetë e të kombit çirreshin: „No! No! No pasaran!“, në një kohë kur shumëkush ndihej i lumtur dhe krenar t'i uronte ditëlindjen Diktatorit me vargjet lejfeliane „T'falsha unë prej ditëve t'mija!“, Kapllan Resuli mblidhte të gjitha mallkimet e nënzëshme të popullit, i qëndiste në vargje plot duf dhe, në vend të tufës servile me lule, i dërgonte Enver Hoxhës një tufë mallkimesh, të finalizuara në dyvargshin shekspirian: „Mallkue qoftë kjo botë e ndytë,/ Që të mban e nuk të mbyt!“ (Vjersha „Mallkimi i popullit“, me dedikim special „Enver Hoxhës për ditëlindje“, Burgu i Burrelit, me 16 tetor 1972). Vallë, kjo nëmë e zuri Enver Hoxhën një vit më pas duke i shkaktuar atij, siç pohohet sot, vdekjen klinike?... Poezia e Resulit, një prej shkrimtarve tonë më seriozë, ka karakter intim po aq sa dhe universal. Pikërisht ky dimension universalizues i saj e bën që të ketë sukses jo vetëm pranë popullit shqiptar, i cili ndihet shpirtërisht i lidhur me te nëpërmjet vuajtjes nën të njejtën diktaturë, por edhe në Evropë. Vargjet e tija tashmë flasin jo vetëm shqip, por edhe sërbisht, makedonisht, frengjisht, spanjisht, italisht...“ (MARASHI, Ardian: « Dialektika e shpresës»,- revija RREZJA JONË, Br. 5, Skadar 1993.)
ПРЕВОД: „у једно вријеме кад је ошамућена Албанија пјевала хосана (химне) Диктатору, у једно вријеме кад је на све четри стране одјекивало « Trendelinë e këngë » (Tadanje himne za Envera Hodžu,- AM), u jedno vrijeme kad je fašizam zasjeo « skrštenih nogu sred Tirane », kad su pjesnici « ližisahani », na svoju sramotu i sramotu naroda urlikali : « No ! No ! No pasarant ! » (Стихови пјесама Академика Буровића !- АМ), у једно врије кад су се многи осјећали срећнима и поносним да честитају рођендан Диктатору са лејфенианским стиховима «Да т’и поклоним ја од мојих дана ! », Каплан Ресули сакупљао је сва безгласна проклињања народа, извезивао их у стихове пуног гнијева и, умјесто улизичног букета са цвијећем, слао је Енверу Хоџи струку проклињања, финализирана у шекспировском двостиху: «Да је проклет овај прљави свијет,/ Који те држи и не дави те !» (Поезија «Проклетство народа», са специјалном посветом «Енверу Хоџи за рођендан», Затвор у Бурељу, 16. октобар 1972.) Да можда ово проклетство не стиже Енвера Хоџу годину дана касније проузрокујући му клиничку смрт, како се признаје сада?!...Поезија Ресули-а, једног од најсериознијих наших књижевника, има интиман карактер колико и универзалан. Управо ова универзална димензија чини је да има успјеха не само код албанског народа, који се осјећа душевно повезан са њим преко патње под истом диктатуром, већ и у Европи. Његови стихови од времена говоре не само албански, већ и српски, македонски, француски, шпански, италијански…“

Али да можда Академик Буровић није дисидент само са поемеом БОЈАНА и пјесмама „Проклетство народа“,„No pasarant ! „ ?! Не само у Албанији, већ и у Југославији, он је просљиједио поему БОЈАНА и другим дјелима. Спомињемо овде само приповијетку «Књижевник», која је изведена и пред суд као corpus delicti његовог «злочина». Спомињево овдје и дисерстацију његову О ДЕТЕРМИНАЦИЈИ ДРУШТВА И ДРУШТВЕНОГ УРЕÐЕЊА, Скопље 1954.

У Албанији, сада и на албанском језику и са тематиком чисто албанском, он је наставио своју дисиденцију (еклатантнију од дисиденције ма којег другог !) са дјелима која су једно важније од другог. Имамо прије свега роман ИЗДАЈА, објављен у Тирани 1965, затим сонет «Доћи ћу!», па врхунску приповијетку ПЛЕХ.

Како прелази у ћутњи Ардиан Мараши ова дјела, која ни дан-данас их није достигао ниједан од албанских књижевника, ни елитни Арши Пипа, нити суперелитни Касем Требешина, па ни ултраелитни Мартин Цамај! Које се њихово дјело «естетске дисиденције» може упоредити са овим дјелима очите, најфлагрантније дисиденције Академика Буровића ?!

Кад би ма који од њих имао бар једну приповијетку као ПЛЕХ, да не говоримо о којој пјесми као сонет „Доћи ћу!“ (Да не говоримо о роману ИЗДАЈА !), посебно кад би то имао њихов Кадаре, небеса би проломили урлицима за њихову дисиденцију !!! Зар зато што је њихов аутор један књижевник који је својим националним поријеклом shka и shkavella (пежоративна имена којима албански шовинисти називају Словене, па су тако назвали и Академика Буровића !), треба да се прелазе у шутњи, да се негира и њихово постојање, као дјела једног страног књижевника, ако не и као албанског књижевника, како већ сматрају и спомињу Касема Требешину, који им је изјавио, као и Академик Буровић, да по нацоналном поријеклу није Албанац, већ Турчин ? Или бити Турчин није за осуду у Албанији, као што је бити Југословен ?!

Напомињемо да је сонет «Доћи ћу!» написан у ћелији монструозног затвора Бурељи, дана 03. новембра 1973, и да је одмах научен напамет од осуђеника. И док је аутор чамио у тај затвор, сонет је разбио зидове од армираног бетона и доспио на странице главног органа штампе Савеза књижевника Албаније NËNTORI Бр. 7, Тирана 1987, па му је додјељена и годишња награда тог часописа, наравно именом једног књижевника близак властодршцима, чијим је именом објављен. Ово је примјер без преседана у историји Источних земаља и дисиденције. А да имамо посла са једним чисто дисидентним сонетом, изволите видети његов превод на нашем језику:

ДОЋИ ЋУ !

Деци
свих ухапшеника на свету.

Колиба је хладна… Ничега нема…
У очима дечјим – ледене сузе.
Разумели нисте што судба спрема
И која то неман оца вам узе.

Безброј вас патњи у корак прате,
Гложу ваша срца…и мајке…јадној.
„Хоће л‘ доћи, Душко, де кажи, брате?!“
« Наш је тата, Шано, у ћелији тамној ! »

Од студени дрхте на мокрој слами.
Да ме у сну виде жудно позивају…
…Доћи ћу, анђели, ту – у тој тами,

Пољупцима топлим, ма да не дају,
Покрићу вас нежно, јер ви сте сами…
Доћи ћу! Доћи ћу…и ја…на крају!

Стварање

2.- Негирајући Академика Буровића Албанци негирају и истину о себи и свом народу, негирају једну свијетлу страну своје историје, кад кажу да албански књижевници нису стварали «унутар зидова», да албанска историја не познаје дисиденцију. Па који је књижевник на свијету стварао више од Академика Буровића унутар зидова и то најмонструознијег затвора за који зна историја човјечанства, гдје су га и одрали 10 пута узастопно на живо, мучећи га и глађу дотле да је, да извинете, срао и крв, па је претрпио и клиничку смрт. Италијански књижевник Сетембрини, који је афирмиран као књижевник затвора, није написао ни стоти дио оног што је написао Академик Буровић, иако затвор и третман Сетембриниа нити се могу упоредити са затвором и третманом нашег Академика, ни по чему, ни по трајању.

Како то може рећи овај Ардиан да албански књижевници нису стварали «унутар зидова», кад је лично он писао за Академика Буровића, за његово стварање управо унутар зидова и посебно за сонет «Доћи ћу!» ?! Мора да су га Енверовци добро притегли !
Наглашавамо да није само Академик Буровић албански дисидент. Албански народ је из свог њедра извео и пуно других дисидената и, ако ми говоримо о Академику Буровићу, то је из разлога што се због њега негира и постојање дисиденције у албанском народу, што су се на њега и окомоли Енверовци, што се сва борба Албанаца против дисиденције усредсредила на Академика Буровића.

Негирањем дисиденције они негирају једну од најсветлијих страна своје историје, најхеројску, коју им је бранио и брани Академик Буровић као историјску чињеницу, истину, а не зато што је он њен главни претставник.

Колико да се зна, Академик Буровић је и главни претставник борбе албанског народа против социјал-фашистичког терора Енвера Хоџе и његове клике беспризорних криминалаца.

Могуће је да конструктивни грађани албанског народа то још нису схватили, док они, који су се борили против Енвероваца на власти са позиција буржуазије знају то сасвим добро, али ћуте, јер им негирање дисиденције конвенира за њихову борбу и њихове циљеве. Поготово то знају сами Енверовци, који су учини све и настављају да чине све (Па и негирањем дисиденције и измишљањем некакве естетске дисиденције !) да би своје противнике приказали као реакционаран елеменат, који се боре за враћање на старо, на буржуаско друштвено уређење.

И док Академик Буровић наставља са дисиденцијон не само на југословенском и албанском, већ и на свијетском нивоу, и албански безумници настављају са његовим сатанизирањем, потстакнути и инструирани зато од клике Енвера Хоџе, која се грозничаво држи на власт, свесна својих монструозних злочина, које је учинила над народом и одговорности која их очекује.
Нешто се слично догађа и по свим осталим земљама свијета, посебно по тзв. Источним. Пред конструктивним грађанима свијета постављена је историјска дужност да се боре за истину. Само се истином може поћи напријед. Само ће нас истина ослободити од стаљинизма.
Алекса Музака