27. јун 2018.

Од неколико тела, свих истоветних по величини и са исте удаљености, оно које је најјаче осветљено биће регистровано људским оком као најближе и највеће.

(из бележница Леонарда да Винчија) 

О тренеру Шпицу знао сам још много пре филма “Треће полувреме” и упечатљивој улози Ричарда Самела. И све то из прве руке, из казивања мог оца Светислава Прокопиева, који је од 1946-48 био центарфор “Македоније”. У филму је приказан део живота Шпица, када је у Скопљу, за време бугарске окупације, тренирао тим ф.к. Македонија. Шпиц је и после рата продужио са препородом фудбала у новој југословенској држави.

Крајем 1946., из Скопља одлази у Београд, постаје тренер “Партизана”, чиме започиње деценија врхунских резултата генерације Бобека, Зебеца, Милутиновића, Чајковског (која, 1953., без милости побеђује Црвену звезду са 7:1). Животни пут Иљеша Шпица се затвара у фудбалској свлачионици, и то у Скопљу, када првог дана октобра 1961. у полувремену утакмице између Вардара и ОФК Београда, умире од инфаркта. Иначе, управо у тој његовој последњој сезони живота, Вардар осваја Куп Југославије. Заиста, Шпицов живот, не само критичних година окупације, него и шире, личи на веома узбудљив сценарио, одакле би могао да се користи пребогат материал бар за још један филм.

Али, у овом запису, лик тренера Шпица (мада искључиво важан), “говори из сенке”, а главну улогу има седамнаестогодишњак Светислав Прокопиев, тада ученик трећег разреда скопске мушке гимназије. Према сведочењу његових саученика, мој отац је био главна фаца у махалским утакмицама на мале голиће по пољанама у градском парку. Вероватно га је ту Шпиц приметио и одмах позвао да му се придружи на тренингу са фудбалерима “Македоније”.

Баш тада се у очевом животу дешавала велика промена. У марту 1946. он је избачен из гимназије. О том догађају који је преокренуо, а могао је да му уништи живот, слушао сам разне верзије, у којима се провлачила извесна зачуђеност његовим понашањем при “инциденту”. Када су ми га препричавали његови другови из гимназије, који су му остали доживотни пријатељи, у тој зачуђености било је очекиване подршке, а када ми је моја нана Невенка спомињала тај “несрећни случај из Светине младости” обавезно је додавала “не знам шта му је то требало?!” Искористио бих, као објективнију, верзију Милана Ђурчинова из његове аутобиографије “Освајање реалности”: “6-ог марта се одржала конференција Омладинске организације наше гимназије. Једина тачка на дневном реду је била: искључење из гимназије антинародних елемената.

Запрепашћено смо слушали имена кажњених: Јоцо Јорданов и Војо Георгиев из нашег и Свето Прокопиев из суседног седмог разреда. Прва двојица су били добри ученици, а трећи, Прокопиев, веома начитан и интелигентан младић, један од најбољих ученика у гимназији. Убрзо се видело да то није била конференција, већ судски процес на коме су пресуде већ биле донешене… Главни грех трећеокривљеног Прокопиева био је његов подцењивачки однос према стиховима тада цењеног државног песника Венка Марковског (“Подцењује један велики таленат, једног народног песника”). Он то није негирао на том скупу: – За мене, Венко Марковски није никакав геније – изјавио је – Притом је одрецитовао делове из његове поеме “Гоце”. – Каква је ово поезија? – запитао је све присутне у сали… Устало је неколико ученика у одбрану окривљених. Указали су на бесмисленост осуде и да су аргумент измишљени. Али, показало се да је у сали било и других људи – високих партијских функционера. Један од њих је устао и драстично запретио бранитељима. Указао је на држање њихових очева за време окупације. – Знамо да су ваши очеви били ратни шпекуланти – рекао је. Други, у дугом кожном капуту и угланцаним чизмама, припретио је: – Ако се окривљени не поправе, лако би могли да се нађу испред шмајзера ОЗН-е! Тако су све ућуткали. Конференција се на крају завршила изјавом: тројица оптужених да се искључе из гимназије и организације… Одлука је коначно пала: Јоцо Јорданов и Свето Прокопиев су били искључени на две године из свих гимназија у земљи, а Војо Георгиевски на једну годину! Сва тројица су била пред матуром и завршетком гимназије. Одједном су се нашли на улици, одбачени, презрени и бојкотовани…”.

У фусноти овог сведоштва Ђурчинова додато је: “Од Стефке Прокопиеве, Светине супруге, много година касније, после његове смрти, дознао сам о следећим детаљима и оптужбама на процесу: поред мишљења о поезији В. Марковског, он је осуђен и за две своје изјаве: а) пролазећи преко дрвеног моста код Народног позоришта, који је био дотрајао и шкрипао, једне вечери је изјавио: – Ево, као што се овај мост клати и крцка, тако исто крцка и виси и ова наша Југославија. б) Па докле ћемо мајмунски да копирамо све што чини СССР? Зар не можемо да имамо своје мишљење и да водимо своју политику?

Ове његове изјаве које он није порекао, биле су достављене ОЗН-и. ”.

Колико је пак друг Венко Марковски био неприкосновен моћник тих година пре Информбироа, може да посведочи и Наставни програм за македонски језик и историју за ученике од 1- 4. разреда из 1947., у којему је његово стваралаштво заузимало доминантан положај. Тако су се у првом разреду, међу обавезном лектиром, налазиле његове песме “Огањ”, “Песма 2”, “Ти земљо моја очева”, “Орлови Македоније”, у другом разреду – “Гоце”, “Вардар”, “Хајдуков завет”, “Тешки зулуми”, “Пред Илинден”, “Илинден 1903”, “Слободно Крушево”…, у трећем разреду – “Песма о Титу”, “Чорбадзи Спиро”, “Мајка Угра”, “13 новембар”, у четвртом –“Језик”…

* * *

Истовремено са невољама мог оца и цела породица трпи непријатности. Из удобне куће у Кукушкој 17 насилно су пресељени, као “буржујски елементи” у једнособну монтажну бараку у Аутокоманди. Остала ми је упечатљиво у сећању сцена коју ми је отац више пута понављао јер је остала запечаћена и у његовом сећању: испред заједничке бараке, коју су делили са још неколико породица – седећи на расклиманој столици, деда, у пижами, пуши цигарету за цигаретом.

И тада се мом оцу, “одбаченом, презреном и бојкотованом”, десио Шпиц.

И поред тога што је, према очевицима, мој отац имао изразит осећај за гол (тако је једном, иако га је чувао чувени Вујадин Бошков, успео да постигне хет-трик!), у време када је пунио супарничке мреже, он је, према фотографијама, имао бар десет килограма мање него што би требало да има младић његовог узраста. Депресија после избацивања из гимназије, уличне провокације скојевских група, то је још више нагризало његово самопоуздање које му се сламало у парампарчад. Престао је са тренинзима. Али врач Шпиц није губио веру да је слабашни Свето рођени центарфор и чврсто је решио да га извуче из мучне ситуације. Сигурно је био под притиском власти да оца избаци из тима, али он који је одавно одшегртовао страхоте историје, испланирао је да га мора вратити на терен.

И ето ти, једног раног поподнева, предратни црни “прага пиколо” зауставио се испред аутокомандске бараке и из њега је истрчао нико други него тренер Шпиц лично.

– Добар дан господине… друже Шпиц – збунила се нана Родна. – Добар дан, другарице. Што направила Света? – одмах је ушао у њихову колибу и кренуо према оцу који се био скупио у најтамнијем углу заједничке собе: – Шта ти се мучила овде? Хајде назад на терен да играла!

Тако се Светислав Прокопиев спасао од убиственог понижења с којим би се иначе свакодневно суочавао да је остао на улици. По граду су и даље кружиле казнене банде мишићавих скојеваца који су пресретали, гласно вређали и физички малтретирали, као обавезно законско деловање, оне који су се “одметнули” од омладинских партијских редова. Али сада, са фудбалским дриблинзима, Свето је постао миљеник тренера и навијача и тако изван домашаја уличних хулигана. Ранија безвољност стопила се као лањски снег. И када је крајем године Шпиц отишао за Београд, мој отац, ако се тако може рећи, “имао је јавност на својој страни”, што му је омогућило да истрпи године казне без неподношљивих последица.

У породичној историји Прокопиевих, у свакој генерацији, међу трговцима, чиновницима и понеком лекару или фармацеуту, постоји барем по један уметник. Од батко Ђорђије, кога су легенде од градског боема преокренуле у сеоског шерета, па преко композитора Трајка, све до мене и затим до братанца, сликара Илије, Прокопиеви знају да изнедре по неки неуобичајни лист на породичном стаблу. Знам да је мој отац имао потенцијал да буде такав необичан, егзотичан изданак јер је његова приврженост књижевности била тако рећи романтична. У животу сам се дружио са неколико писаца који су били и страсни библиофили, али веома ретко сам срео тако посвећеног љубитеља књиге као што је био он. Захваљујући тој његовој пасији, наследио сам неколико хиљада књига, са уредном картотеком, у којој су картони били поређани у дрвеним кутијама као у правој библиотеци. На сваком картону његовим читљивим, на десно искошеним рукописом, било је исписано име аутора, са годином његовог рођења и смрти, а испод, поређани по редовима, наслов дела, предговор (поговор), преводилац, издавач и година издања. На пример:

Плутарх (46-120)

Атински државници

Увод и коментар: Ђурић М.

Просвета. Бгд/1950

или:

Босвел Џемс (1740-1795)

Живот С. Џонсона

Крешчић А.: О Џонсону и Босвелу

Крешчић

Напријед, Згб./1958

или:

Борхес Хорхе Луис (1899 – )

Маштарије

Павловић М.: Приповедач Борхес

Марковић

Нолит, Бгд./1963

Година Борхесове смрти, 1986-та, остављена је празна, јер је исте године, у априлу, умро и мој отац. А и тако, задњих година онемоћао болешћу, прикован за апарат за дијализу (коју никада није могао да прихвати) није био више у стању ни да чита, а камоли да прави евиденцију о свакој књизи понаособ у нашој библиотеци.

Питам се, претурајући по картонима који још увек, тридесет и више година одкако га нема, стоје уредно поређани у дрвеним кутијама: када ли је стигао да испише све те податке, када ли је успео да прочита толико пуно књига и да се после тога, дуго навраћа на прочитано, подстичући ме да заволим књижевност.

А ето, није био писац, професор књижевности, него посвећени грађевински инжењер, предан својој дужности директора пројектанског бироа “Бетона” , са стотину запослених архитеката, инжењера и техничара. Некадашњи голгетер са луцидним решењима.

* * *

После очеве смрти, међу његовим пријатељима продужила је да кружи прича о легендарној утакмици са “Војводином”, када је, иако је за непосредног чувара имао славног Вујадина Бошкова, вешто би га издриблао и онако витак и слаб, успео да да два (а можда три) гола. Иако се нису слагали у броју голова, сви пријатељи, без изузетака, сећали су се победничке прославе после утакмице, када је бујица навијача подигла голгетера на рамена, а моја мајка је додала како се међу њима тада нашао “друг” из СКОЈ-а који је обавестио Свету да ће бити враћен у гимназију. Испред бараке, заједничког пребивалишта које су Прокопиеви делили са још неколико породица, налазио се бунар са лименом кофом, пред којим се сваког јутра чекало у реду. А до бунара, кисело дрво, жилав израстао коров, који је вероватно сметао станарима, али су они, колико су год пазили да им се вода не прелије из кофе у страну, толико нису нашли за сходно да исеку навалника. Све до тог јутра после утакмице, када је мој деда, без двоумљења, исекао коров, а после пар сати, већ не у безличној пижами, него у оделу, избријан, ишчешљан (каквог га памтим одувек) изашао из бараке и одшетао се до центра града.

Откад је породица депортована из Кукушке 17, отац више никад није тамо крочио. У годинама које су следиле и са променама у односу на раније партијске повластице и казне, део породице је могао поново да се усели у кућу из Кукушке 17, али не и мој отац, који је отишао на студије у Загреб, а када се, после неколико година, отуда вратио као дипломирани инжењер грађевине и запослио у “Бетону”, повео је своје родитеље за собом из оне бараке у Аутокоманди у двособан, “конфоран” стан у новоградњи.

А та кућа преживела је све земљотресе и урбане мафије и дан-данас, иако са прилично офуцаном фасадом, стоји на истом месту, гледа на све четири стране, још увек лепа, са фризом од ружа. Спада у оне ретке скопске породичне куће које су доживеле дуже од људске старости. У њој сад станује Лидија, моја тетка млађа од мене неколико година, што је уобичајена размештена ситуација произашла из успостављених навика код предратних породица, када су женску децу удавали младу, а за мушкарце младост је много дуже трајала, док се не би “навикли” на живот и “обезбедили” заједничку будућност. Мада су у случају ујка Славе, Лидијиног оца, узроци таквог задоцњења у женидби били другачији.

Славомира Сечкова, ујака мог оца, упознао сам у његовим касним педесетим. По изгледу, фризури и мимици много ми је личио на глумца Џејмса Кегнија, јунака из гангстерских филмова “Државни непријатељ”, “Мали Цезар”, “Анђели гаравог лица”, које је мој отац гледао пре рата у биоскопима “Балкан” и “Култура”, а чије репризе сам дочекао, тридесетак година касније, у његовој “Култури”, или… можда у неком другом биоскопу или на телевизији. Када ми долазе у сећања летњи биоскопи на отвореном у Охриду, Дубровнику, Варни, одмах на великом платну, заједно са сценама са Клерк Геблом и Ерол Флином, видим Кегнија како онако мали шамара своје филмске партнерице, а оне се још више заљубљују у њега. И веома лако могу да упоредим ујка Славу са Кегнијем, јер не само што су имали сличне физиономије, раст и говор тела, него, као и у гангстерским филмовима, ујакова гордост је морала у животу да претрпи шок-терапију. Што је то, што је толико изменило наочитог и темпераментног македонског Кегнија? Нису га уплашиле ноћне рације између два рата, батињања од стране жандара после чега би га свог крвавог избацили пред улаз у Кукушку 17. Не, тај млади адвокат, жилав предратни комуниста, издражао је сва полицијска мучења, а затим и патртизанске голготе и победнички марширао главним тргом после ослобођења града. Али на информбировско питање дао је погрешан одговор и завршион а Голом отоку.

Пуних шест година. Да ли је онда, тих дугих година голооточких ужаса, страдао заједно са човеком због кога је мој отац био истеран из гимназије? Можда су дробили камење један покрај другог? Можда су прошли кроз ужасни дочек од других робијаша порађаних у шпалир? Вероватно да. И да ли су такви, обешчашћени, обезчовечени, имали шансе да размене понеку реч и да ли је Славе Сечков рекао Венку Марковском да је он ујак Светиславу Прокопиеву? Сигурно не.

У једној од ранијих прича, “Случај Горчина”, покушао сам да га исцртам онаквог каквог сам га познавао, у лику Горчина, бившег голооточког мученика: … Али, јадник, био је тотално померен. Са офарбаном црвенкастом косом као периком и тамним наочарима, стално је куповао плоче у музичком магазину. После Голог отока, смучиле су му се и политика, па и цео јавни живот. У замраченој соби, са спуштеним ролетнама, пуштао је грамофон. Замишљен, понекад би запевао са плочом, али најчешће је само слушао, дајући такт прстима по ноћном сточићу. Већ је имао једну од најбогатијих скопских фонотека, углавном класичне музике, иако је купио све дзезерске и шансоњерске плоче које су се тада могле наћи…

У таквом расположењу и атмосфери, ујка Славе је доживео релативно дубоку старост. А мој отац је умро у својој 58-ој години, са још увек младалачком оштрином мисли и неиздржљивим телесним боловима. Није било фер да трпи те страшне болове, накупило се толико горких искустава и притисака да би постигао духовну зрелост пре многих својих вршњака. А при том није изгубио радост и жеђ за животом, што се могло прочитати из његових изражајних, кестењастих очију: још бих желео да живим и доживим! Његова учтивост није била конвенционална, његова радозналост није била из учтивости.

С македонског: Јелена Прокопиева

Ајфелов мост