Ста­ње у Ста­рој Срби­ји по осло­бо­ђе­њу било је ката­стро­фал­но. Буга­ри су за собом оста­ви­ли пустош, извр­шив­ши масов­не поко­ље Срба и гото­во уни­штив­ши срп­ске сре­ди­не.

Наро­чи­то сви­ре­пи били су пре­ма чет­нич­ким поро­ди­ца­ма. Тако су у Тео­ву закла­ли свих 27 чла­но­ва поро­ди­це сео­ског вој­во­де Косте Дими­три­је­ви­ћа Катран­џи­је. У Поре­чу су уби­ли 103 нај­ви­ђе­ни­ја Срби­на. Вели­ки број срп­ских поро­ди­ца оте­ра­ли су у интер­на­ци­ју у Бугар­ску, где је у њихо­вим лого­ри­ма тре­ба­ло да помру од гла­ди и боле­сти. По срп­ским сели­ма опљач­ка­ли су све што су могли, однев­ши сву сто­ку и живи­ну.

Пре­жи­ве­ли Срби тешко су гла­до­ва­ли, остав­ши без послед­њег зрна жита, а послед­њу пљач­ку и талас зло­чи­на Буга­ри су извр­ши­ли у бек­ству пред срп­ском вој­ском. Да зло­чин буде већи, у ата­ри­ма срп­ских села посе­кли су и уни­шти­ли ско­ро све шуме, тако да они који су се вра­ти­ли са Солун­ског фрон­та више нису могли пре­по­зна­ти сво­је кра­је­ве. Мно­ге од тих шума биле су више­ве­ков­не.

Из бугар­ских лого­ра на сво­ја уни­ште­на има­ња пола­ко су се поче­ли вра­ћа­ти пре­жи­ве­ли лого­ра­ши. Сву­да је вла­да­ла пустош.

Нова срп­ска власт није има­ла ни при­бли­жно довољ­но људи да обез­бе­ди гра­ни­це, а камо­ли да одр­жа­ва ред и мир у уну­тра­шњо­сти. Мало­број­на срп­ска вој­ска са Солун­ског фрон­та сада је била рас­ту­ре­на на огром­ном про­сто­ру од Субо­ти­це до Истре. Жан­дар­ме­ри­ја је посто­ја­ла тек сим­бо­лич­но, њу је тек тре­ба­ло попу­ни­ти људ­ством и нао­ру­жа­ти.

Срп­ски непри­ја­те­љи с разних стра­на врло брзо су ову ситу­а­ци­ју оце­ни­ли врло повољ­ном за сво­ја деј­ства и одмах кре­ну­ли у акци­ју. Чита­ва Ста­ра Срби­ја нашла се под њихо­вим уда­ром. На десној оба­ли Вар­да­ра поја­ви­ле су се арна­ут­ске качач­ке бан­де пред­во­ђе­не зло­гла­сним Каљо­шем, док су се на левој оба­ли поја­ви­ле бугар­ске комит­ске чете. У Дре­ни­ци и Мето­хи­ји масов­но су се поја­ви­ли кача­ци, а у Ста­ром Расу бан­де Хусе­и­на Бошко­ви­ћа и Јусу­фа Мехо­њи­ћа.

Држа­ва је у том тре­нут­ку била немоћ­на да пре­ду­зме било шта озбиљ­ни­је. У бор­ба­ма про­тив бугар­ских коми­та нај­бо­ље су се још рани­је пока­за­ли ста­ри чет­ни­ци. Њих је после рато­ва оста­ло врло мало, али су једи­но они могли ситу­а­ци­ју ста­ви­ти под бар дели­мич­ну кон­тро­лу. Због опа­сно­сти да све број­ни­је комит­ске чете подиг­ну ору­жа­ни уста­нак коман­дант Тре­ће армиј­ске обла­сти, ђене­рал Божи­дар Тер­зић, одлу­чио је да фор­ми­ра чет­нич­ке одре­де за бор­бу про­тив коми­та и за то затра­жио дозво­лу од мини­стар­ства вој­ске. Мини­стар вој­ни је то одо­брио након поно­вље­ног зах­те­ва, пред­ло­жив­ши да се посао око фор­ми­ра­ња одре­да пре­пу­сти вој­во­ди Бабун­ском. Одред вој­во­де Бабун­ског тре­ба­ло је по зами­сли мини­стра вој­ног да има око 250 чет­ни­ка и делу­је од месец до два, док Миров­на кон­фе­рен­ци­ја не реши конач­но пита­ње гра­ни­ца.

[caption id="attachment_22547" align="aligncenter" width="672"] Српски четници у Битољу 1908. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)[/caption]

Заво­ђе­ње реда

Прво­бит­ни план вој­ног врха био је да се осну­ју два лете­ћа чет­нич­ка одре­да, с тим да би коман­да над јед­ним, заду­же­ним за леву оба­лу Вар­да­ра, била пове­ре­на вој­во­ди Бабун­ском, док је дру­гим, заду­же­ним за десну оба­лу, тре­ба­ло да коман­ду­је вој­во­да Васи­ли­је Трбић. Коман­дант Тре­ће армиј­ске обла­сти, ђене­рал Милош Васић, усме­но је вој­во­да­ма Бабун­ском и Трби­ћу саоп­штио да ће сва­ки од њих има­ти нео­гра­ни­че­ну власт на сво­јој тери­то­ри­ји и моћи кажња­ва­ти сва­ког ко било шта пред­у­зи­ма про­тив држа­ве. Вој­во­да Трбић одбио је пред­лог јер осни­ва­ње и дело­ва­ње тих одре­да није било регу­ли­са­но зако­ном, већ им је рече­но да ће им се за поступ­ке „гле­да­ти кроз прсте“.

Вој­во­да Бабун­ски при­хва­тио је пред­лог и 18. апри­ла 1919. годи­не изве­стио коман­ду Тре­ће армиј­ске обла­сти да се с вој­во­дом Крстом Кова­че­ви­ћем дого­во­рио о осни­ва­њу одре­да и да је већ оку­пио 50 чет­ни­ка из Кума­нов­ског, Кри­во­па­ла­нач­ког и Кра­тов­ског сре­за. Зва­нич­но, вој­во­да Бабун­ски имао је чин резер­вног поруч­ни­ка, а вој­во­да Крста резер­вног пот­по­руч­ни­ка. Као глав­не усло­ве Бабун­ски је поста­вио овла­шће­ње да при сва­кој коман­ди или касар­ни може по потре­би узе­ти муни­ци­ју и бом­бе, као и хра­ну за неко­ли­ко дана. Затра­жио је да му се одо­бри одре­ђе­на сума нов­ца за ван­ред­не тро­шко­ве и орга­ни­зо­ва­ње оба­ве­штај­не слу­жбе на тере­ну, као и да се сед­мо­ри­ци њего­вих ста­ре­ши­на да већа пла­та у одно­су на оста­ле чет­ни­ке. Сви њего­ви зах­те­ви су при­хва­ће­ни и одо­бре­ни.

Ком­пле­тан одред Бабун­ски је оку­пио тек почет­ком маја и од тада почи­ње њего­во зва­нич­но дело­ва­ње. Одред је укуп­но бро­јао 225 чет­ни­ка, добро нао­ру­жа­них и опре­мље­них, у вој­нич­ким уни­фор­ма­ма и шај­ка­ча­ма. Одред је поде­љен у две гру­пе. Прву, од 175 чет­ни­ка, пред­во­дио је вој­во­да Бабун­ски и она је крста­ри­ла у Бре­гал­нич­ком окру­гу. Дру­гу, од 50 чет­ни­ка, водио је вој­во­да Крста Кова­че­вић и она је крста­ри­ла по Кра­тов­ском и Кри­во­па­ла­нач­ком сре­зу.

По оби­ла­ску Штип­ског, Овче­пољ­ског и Кра­тов­ског сре­за, Бабун­ски је изве­стио да је ста­ње мир­но и да нема ника­кве бугар­ске комит­ске орга­ни­за­ци­је. Скре­нуо је пажњу на лоше ста­ње у Кра­тов­ском сре­зу, где је начел­ник био Вели­мир Веља Савић. За њега је Бабун­ски твр­дио да је стра­шљи­вац и сла­бо­ти­ња, као и да је ста­ри бугар­ски сим­па­ти­зер и пове­ре­ник и да ника­ко не би смео бити на том месту. Осим тога, скре­нуо је пажњу коман­ди у Ско­пљу на слу­ча­је­ве пљач­ке трго­ва­ца и пут­ни­ка на путу Велес – Штип, коју врше вој­ни­ци 23. пука, зах­те­ва­ју­ћи да се томе одмах ста­не на пут. По оби­ла­ску Царе­слав­ског, Мале­шког и Радо­ви­шког сре­за упу­тио је 22. маја нови изве­штај о ста­њу у тим кра­је­ви­ма:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти да сам оби­шао сре­зо­ве Царе­во­сељ­ски, Мале­шки и Радо­ви­шки. Поред тога ишао сам и у нека глав­ни­ја села и саста­јао се с људи­ма позна­тим од рани­је. Из све­га ово­га мога пута по сви­ма сре­зо­ви­ма извео сам закљу­чак да до данас апсо­лут­но код сео­ског ста­нов­ни­штва не посто­ји ника­ква чет­нич­ка орга­ни­за­ци­ја. И по мно­гим дру­гим зна­ци­ма извео сам овај закљу­чак.

[caption id="attachment_22550" align="alignnone" width="672"] Српске војводе у грађанском оделу, после Младотурске револуције 1908. (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)[/caption]

Све што се до данас чуло о овим орга­ни­за­ци­ја­ма пот­пу­но је лажно. И ако који од бугар­ских вој­во­да пре­ђе на нашу тери­то­ри­ју, не зато да орга­ни­зу­је или диже народ на побу­ну, него само више ради љубо­пит­ства да се дозна како наша упра­ва посту­па са наро­дом и због тога доби­ја изве­сну суму нова­ца. У про­тив­ном поцр­ка­ли би од гла­ди. Мно­ги пак од ових вој­во­да патри­о­ти­зам за Маке­до­ни­ју пре­тво­ри­ли су у хај­ду­чи­ју, јер неу­че­ни да раде, сада у ово­ме мут­но­ме вре­ме­ну лати­ли су се оруж­ја, те не само што пљач­ка­ју сто­ку од наше тери­то­ри­је, већ и из саме Бугар­ске пре­ба­цу­ју код нас.

Једи­но посто­ји нада за Бугар­ску код инте­ли­гент­них варо­ша­на. Исти ови и на сеља­ке ути­чу, наро­чи­то у око­ли­ни Шти­па. Сеља­ци из погра­нич­них сре­зо­ва сасвим су дру­га­чи­ји. Они су уве­ре­ни да не само да ће овде Срби­ја посто­ја­ти, већ ће бити про­ши­ре­на на рачун Бугар­ске, јер то им при­ча­ју погра­ни­ча­ри из Бугар­ске, а ови се наши раду­ју што ће се од њих гра­ни­ца уда­љи­ти како би се спа­си­ли стал­них непри­ли­ка. И сама ова варо­шка инте­ли­ген­ци­ја не веру­је у повра­так Бугар­ске, јер сами при­зна­ју да од када је поче­ла кон­фе­рен­ци­ја мира ни један пут нису спо­ме­ну­ли Маке­до­ни­ју као спор­ну тери­то­ри­ју.

Дакле, уоп­ште доса­да­шње ста­ње у Бре­гал­нич­ком окру­гу доста је добро и апсо­лут­но не тре­ба ни мисли­ти да ће ма који овај народ нате­ра­ти на ма какве мани­фе­ста­ци­је про­тив срп­ске вла­де више, па макар се рат про­ду­жио још за годи­ну дана. Као што сам спо­ме­нуо од мно­гих погра­нич­них сеља­ка сам чуо да се сеља­ци из бугар­ске тери­то­ри­је сва­ки дан нада­ју на наш дола­зак. У стру­мич­ком окру­гу Буга­ри ску­пља­ју поре­зе на сит­ну сто­ку по 20 лева од бра­ва, а на круп­ну по 50, те мно­ги би сво­ју сто­ку пре­те­ра­ли на нашу тери­то­ри­ју.“

Поја­ва чет­ни­ка вој­во­де Бабун­ског и њихов рад на тере­ну ни мало се нису сви­де­ли мно­гим вла­сто­др­шци­ма у тим кра­је­ви­ма. Вој­во­да Бабун­ски им је био вели­ка пре­пре­ка у њихо­вим прља­вим посло­ви­ма, а на њега ника­ко нису могли да ути­чу. Огре­зли у лопо­влу­ку и коруп­ци­ји, а неки од њих и при­кри­ве­ни сарад­ни­ци непри­ја­те­ља, одлу­чи­ли су да га укло­не по сва­ку цену. Зато су окру­жни начел­ни­ци из тада зва­нич­но Јужне Срби­је затра­жи­ли мишље­ње вла­де о овла­шће­њи­ма чет­ни­ка у њихо­вом дело­ва­њу. Мини­стар вој­ни је одго­во­рио да дозво­ља­ва упо­тре­бу чет­нич­ких одре­да под усло­ви­ма:

Да ти одре­ди буду под стро­гом вој­ном дисци­пли­ном.
Да за свој рад одго­ва­ра­ју коман­дан­ту армиј­ске обла­сти.
Да вој­не вла­сти не упо­тре­бља­ва­ју нико­га од вој­во­да и чет­ни­ка док прет­ход­но о томе не буде оба­ве­штен мини­стар вој­ни.
Међу­тим, пре­ко сво­јих пар­тиј­ских веза, разним интри­га­ма, посеб­но се жале­ћи на „терор над ста­нов­ни­штвом“ које су упра­во они пљач­ка­ли, пар­тиј­ски вла­сто­др­шци успе­ли су да издеј­ству­ју рас­пу­шта­ње одре­да вој­во­де Бабун­ског и непри­ја­те­љи­ма Срби­је тако учи­не вели­ку услу­гу.

После­ди­це су се осе­ти­ле одмах. У погра­нич­ним обла­сти­ма поја­ви­ла се поно­во поја­ча­на актив­ност коми­та. Да би се у пот­пу­но­сти реши­ли вој­во­де Бабун­ског као свог поје­ди­нач­ног нај­о­па­сни­јег про­тив­ни­ка, ВМРО је решио да га уби­је. За ту наме­ру сазнао је деле­гат Врхов­не коман­де у Софи­ји и јавио да је из Бугар­ске кре­нуо коми­та Васи­љев са задат­ком да уби­је вој­во­ду Бабун­ског. Коман­дант Тре­ће армиј­ске обла­сти ђене­рал Милош Васић наре­дио је да се Бабун­ски хит­но упо­зо­ри „да се чува, као и да буде готов за слу­чај потре­бе да саку­пи свој одред за акци­ју“.

Док је још био неан­га­жо­ван, Бабун­ски је са неко­ли­ко чет­ни­ка ушао на тро­ме­ђу Грч­ке, Алба­ни­је и Кра­ље­ви­не СХС ради изви­ђа­ња ста­ња у тој тада неу­трал­ној зони. О том је из Веле­са 21. сеп­тем­бра послао изве­штај:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти сле­де­ће: Пре­шао сам у неу­трал­ну зону грч­ку-албан­ску и тамо про­вео три дана; оби­шао сам ова села: Ниви­цу, Оро­во, Цер­је, Зрно­вуч, Пустец, Гори­цу, Рако­тец, а у Били­шту послао сам мога вој­ни­ка.

Из неу­трал­не зоне пову­че­на је ско­ро сва фран­цу­ска вој­ска, сем у Били­шту и Кор­чи; тако­ђе има нешто мало вој­ске у Зве­зди ради чува­ња мага­ци­на, јер су Арна­у­ти покра­ли доста оруж­ја и муни­ци­је и митра­ље­зе.

Када је пову­че­на фран­цу­ска вој­ска из ових села, позвао коман­дант фран­цу­ски све кме­то­ве из неу­трал­не зоне и наре­ди им да ни један грч­ки вој­ник не сме ни кора­ка пре­ћи зону и да га у све­му изве­шта­ва­ју. Грци су пошли са јед­ним пуком да пре­ђу пре­ко неу­трал­не зоне и да се јаве код Зве­зде у бли­зи­ни Кор­че, али Фран­цу­зи вра­ти­ли их натраг ка Лери­ну.

Арна­у­ти у око­ли­ни Кор­ча, Мали­шког и Охрид­ског језе­ра сви су под оруж­јем. Веће чете Сали Бут­ки­не крста­ре и пре­те Грци­ма. Ови се издр­жа­ва­ју рекви­зи­ци­јом, а од хри­шћа­на ништа не узи­ма­ју. И ако тамо вла­да ана­р­хи­ја, ипак боје се од Грка, јер су уве­ре­ни да ће их за крат­ко вре­ме поко­ри­ти и стра­шно им се осве­ти­ти. Због тога мно­ги би хте­ли да се обра­те кон­фе­рен­ци­ји мира за зашти­ту, а дру­ги су мишље­ња да се оду­пру, због тога се сада сву­да тамо при­ку­пља­ју при­нуд­ни при­ло­зи за пот­ку­пљи­ва­ње људи око кон­фе­рен­ци­је мира, јер су ови раза­бра­ли да су Буга­ри мно­ге пот­пла­ти­ли, па су добро про­шли. Овај новац се зове ‚рушвет пора­си‘ (мито).

Арна­у­те наро­чи­то под­стре­ка­ва­ју на побу­ну Ита­ли­ја­ни, гово­ре­ћи им како су север­ни Арна­у­ти (Геге) сви листом уста­ли про­тив Срби­је, поту­кли Срп­ску вој­ску и дале­ко их оте­ра­ли итд.

При моме поврат­ку пре­ко пла­ни­не Мали Сада (Суха Гора) поја­ви се јед­но оде­ље­ње Арна­у­та од пре­ко 100 људи арна­ут­ских. То се оде­ље­ње упу­ти ка Вла­си­ма који ту има­ју бачи­је. Вла­си су одмах побе­гли са сто­ком у бли­зи­ни срп­ске гра­ни­це код Гори­це и Сте­ке.

Не само Арна­у­ти мрзе Грке, већ их мрзе стра­шно и наши Сло­ве­ни и ника­ко не би воле­ли да су под Грч­ком, само што не сме­ју ништа пред­у­зи­ма­ти про­тив њих, јер боје се осве­те ако не успе­ју.

Фран­цу­зи су дво­лич­ни, јер иако су пита­ли сеља­ке под којим дру­штвом би воле­ли при­ста­ти, на њихов одго­вор да воле под Срби­јом, ипак су им дали грч­ке учи­те­ље по мно­гим сели­ма.“

[caption id="attachment_22551" align="aligncenter" width="593"] Војвода Бабунски са војводом Василијем Трбићем, блиским саборцем у доба четовања (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)[/caption]

Поно­во у акци­ји

Вра­тив­ши се у Велес, вој­во­да Бабун­ски је 4. окто­бра послао хитан зах­тев ђене­ра­лу Васи­ћу за анга­жо­ва­ње у Тикве­шком окру­гу где је ситу­а­ци­ја поста­ја­ла кри­тич­на. Тра­жио је одо­бре­ње да одмах кре­не сам, са само 25 чет­ни­ка, јер му се људи већ обра­ћа­ју за помоћ. Ђене­рал Васић му је то због озбиљ­но­сти ситу­а­ци­је одо­брио 7. окто­бра, не чека­ју­ћи ни одо­бре­ње мини­стра вој­ног. Бабун­ски је 11. окто­бра са 50 чет­ни­ка оти­шао из Веле­са за Тикве­шки округ. Пом­но оби­ла­зе­ћи села, испи­ту­ју­ћи људе и при­ку­пља­ју­ћи оба­ве­ште­ња од пове­ре­ни­ка, убр­зо је сазнао да у том кра­ју посто­ји бугар­ска комит­ска орга­ни­за­ци­ја у коју су били укљу­че­ни сви пред­сед­ни­ци општи­на и кме­то­ви. У орга­ни­за­ци­ју је био укљу­чен вели­ки број села и ту се веро­ват­но при­пре­мао уста­нак, који је био спре­чен уни­ште­њем јед­не комит­ске чете код села Мрзен од стра­не вој­ске. О све­му томе вој­во­да Бабун­ски послао је изве­штај, нагла­ша­ва­ју­ћи да су у то уме­ша­ни и Милан Ђор­ђе­вић Војин­ца­ли­ја и Гли­гор, посла­ник из Кава­да­ра, на чије кре­та­ње над­ле­жни мора­ју обра­ти­ти пажњу. Додао је и да би попа Ива­на и Ван­ду Нико­ли­ћа због сум­ње да су 1915. уби­ја­ли срп­ске вој­ни­ке, први 14, а дру­ги тро­ји­цу, под хит­но тре­ба­ло про­на­ћи и ухап­си­ти. Мини­стар вој­ни је 20. окто­бра одо­брио додат­ну моби­ли­за­ци­ју 200 чет­ни­ка, који је тре­ба­ло да про­кр­ста­ре Бре­гал­нич­ким окру­гом. Кури­ри посла­ти да про­сле­де ово наре­ђе­ње Бабун­ском пуних десет дана нису могли да га про­на­ђу. Он је послао нови изве­штај из села Бегли­шта где детаљ­но обја­шња­ва ситу­а­ци­ју у том кра­ју и како мно­ги пред­сед­ни­ци општи­на, редом их набра­ја­ју­ћи, отво­ре­но аги­ту­ју про­тив држа­ве. Овог пута вој­во­да Бабун­ски тра­жи одо­бре­ње да „сам казни коло­во­ђе“. У настав­ку изве­шта­ја каже: „Сада се нала­зим испод пла­ни­не Кожу­фа, на овој пла­ни­ни има доста Грка овча­ра, ови не само што швер­цу­ју срп­ску сто­ку за Грч­ку, већ мно­ге чете код њих нала­зе скло­ни­ште. Моје је мишље­ње да ура­дим оно исто што сам ура­дио и у Бре­гал­нич­ком окру­гу, па ће зана­век бити мир, то јест да се десе­так прва­ка поби­ју. Ове људе што тре­ба да их казним позна­јем још од 1913, 14. и 15. годи­не, и онда су били ко и сада, и онда сам их везао у наме­ри да их поби­јем, али мислио сам да ће се пока­ја­ти. Молим за хит­но наре­ђе­ње по гор­њем.“

Овај зах­тев за ликви­да­ци­ју бугар­ских аги­та­то­ра Бабун­ски је упу­тио у уве­ре­њу да је нова држа­ва и даље срп­ска и да су инте­ре­си Срби­је изнад све­га. Од одо­бре­ња није било ништа. Ђене­рал Васић је сма­трао да те буга­ра­ше у прво вре­ме не би тре­ба­ло дира­ти, али да их у слу­ча­ју веће акци­је коми­та или устан­ка тре­ба поби­ти у бор­би. Ово тра­гич­но нера­зу­ме­ва­ње ситу­а­ци­је знат­но је оте­жа­ва­ло бор­бу про­тив број­них непри­ја­те­ља широм Ста­ре Срби­је. Од поли­ти­ча­ра до вој­ни­ка сви су зау­зи­ма­ли став да се про­тив непри­ја­те­ља спрем­ног на нај­го­ре зло тре­ба бори­ти пра­ће­њем, шпи­ју­на­жом, хап­ше­њи­ма, суд­ским про­це­сом и истра­га­ма. Они су се и тим мето­да­ма сла­бо бави­ли, већ су углав­ном оста­вља­ли непри­ја­те­ље на миру да сло­бод­но врше свој зло­чи­нач­ки посао и пле­ту заве­ре­нич­ке мре­же. Реа­го­ва­ли су тек кад се неки напад или зло­чин извр­ши, а до тада непри­ја­тељ­ске аген­те и одмет­ни­ке нису ни дира­ли, јер насил­ни пре­вен­тив­ни мето­ди „нису по зако­ну“.

С дру­ге стра­не, код Буга­ра није било апсо­лут­но ника­кве раз­ли­ке у ста­во­ви­ма зва­нич­не бугар­ске држа­ве и бугар­ских коми­та. Сви они су зати­ра­ли и уни­шта­ва­ли све што је срп­ско, као што су ради­ли током оку­па­ци­је 1915-1918. годи­не, и све то јав­но обја­вљи­ва­ли.

Кад упо­ре­ди­мо те две стра­те­ги­је, пот­пу­но је јасно да су вла­сти Кра­ље­ви­не СХС од почет­ка саме себе осу­ди­ле на пораз сво­јом неак­тив­но­шћу и неспре­ча­ва­њем сва­ке непри­ја­тељ­ске делат­но­сти, која је првен­стве­но Буга­ри­ма, али и оста­ли­ма дава­ла ветар у леђа и хра­бри­ла их на све веће и дрски­је зло­чи­не. Да такво само­у­би­лач­ко посту­па­ње пред­ста­вља зва­нич­ну поли­ти­ку вој­них и цивил­них вла­сти вој­во­да Бабун­ски схва­тио је касно.

Дета­љан изве­штај о сво­јим актив­но­сти­ма у про­те­кле три неде­ље од када је поно­во сту­пио у акци­ју Бабун­ски је послао 5. новем­бра из Коча­на:

„Част ми је изве­сти­ти коман­дан­та Тре­ће армиј­ске обла­сти сле­де­ће: Про­шао сам један део Сре­за веле­шког око Кле­пе, у Тикве­шком окру­гу про­шао сам цео мури­ов­ски пре­део до Рон­де­на и Вито­ли­ста, цео ток реке Боша­ве до Демир капи­је, Мар­јан­ске пла­ни­не и Коњух, Радо­би­ли до Пле­тва­ра, Црну реку од Кли­но­ва и Гами­шта до Град­ског.

У Тикве­шком окру­гу нала­зе се и сада две бугар­ске чете. Јед­на од шест људи крста­ри целом реком Боша­вом, пре­ла­зи и у Ђев­ђе­лиј­ски срез код села Сер­ме­ни­на и Коњ­ског. Вој­во­да ове чете је Ата­нас из Стро­го­ва, а чет­ни­ци су из окол­них села. Кад се ова чета нађе у изну­ди, они се сакри­ва­ју у варо­ши Кава­дар код сво­јих сигур­них јата­ка, те због тога немо­гу­ће је поби­ти.

Дру­га чета од чети­ри чет­ни­ка крста­ри у Кле­пи и реком Црном до Бег­ни­шта. Вој­во­да је Поце Апо­сто­ло­вић из Попа­ди­је и она се кри­је у Кава­да­ру, а нај­че­шће у Веле­су.

Као што сам и рани­је писао и сада твр­дим да је орга­ни­за­ци­ја посто­ја­ла у Тикве­шком окру­гу са зна­њем кава­дар­ских прва­ка. Дело­во­ђа Петар и Јован Даска­ло­вић из Бег­ни­шта, при­ја­те­љи посла­ни­ка Гли­го­ра, при­зна­ли су да су код њих дола­зи­ли Сто­јан и Ивче вој­во­да из Мрзен Ора­ов­ца, инте­ли­гент­ни људи и седе­ли су више дана код њих са још 4-5 чет­ни­ка. Више пута дола­зи­ли су из села Пра­вед­ни­ка, а дово­дио их је неки Јане из истог села.

Из Бег­ни­шта писа­ли су Гли­го­ру и тра­жи­ли изве­штај какво је мишље­ње о Маке­до­ни­ји на кон­фе­рен­ци­ји мира и ако нема ника­кве наде да ће Маке­до­ни­ја доби­ти за авто­но­ми­ју, да иду у Бугар­ску. Одго­во­рио им је да још није почео уго­вор са Срби­јом и Бугар­ском, већ да при­че­ка­ју, само добро да се кри­ју и да не пре­ла­зе у Веле­шки срез, јер су тамо људи поме­ша­ни. Овој чети је био курир сада­шњи шумар Сте­ван Мишко­вић и носио им раз­не потре­бе.

[caption id="attachment_22553" align="aligncenter" width="646"] Војвода Глигор Соколовић, најближи саборац војводе Бабунског у доба четовања (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)[/caption]

Ове чете сла­ле су по сели­ма сво­је аген­те да оба­ве­шта­ва­ју народ да ће Маке­до­ни­ја доби­ти за авто­но­ми­ју под покро­ви­тељ­ством Аме­ри­ке, због тога народ да не иде у срп­ску вој­ску, да не пла­ћа поре­за, јер ће им про­па­сти новац – због тога у бег­ни­шкој општи­ни нико до сада није пла­тио, па чак ни све­ште­ни­ци – да буду спрем­ни да сви побег­ну у пла­ни­ну када им се буде нар