13. фебруар 2015.

На данашњи дан, умро је 1975. .године српски писац Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност, и члан Српске краљевске академије. Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу и докторирао историју у Грацу 1924. делом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине".

У Првом светском рату хапшен је и интерниран због изразите просрпске орјентације, а између два светска рата био је амбасадор Краљевине Југославије у Берлину. У младости је писао песме ("Еx понто", "Немири", "Лирика"). Приповедач снажне имагинације, изузетан познавалац Босне, одликовао се ванредном чистотом језика и стилом, префињеним психолошким анализама. Дела: романи "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија", "Омер-паша Латас" (недовршен), збирке приповедака "Немирна година", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Знакови", "Деца", "Кућа на осами", путописи и скице "Стазе, лица, предели", медитативна проза "Знакови поред пута", "Есеји, критике, чланци I и II", "Свеске".

Из књиге „Запиши и напиши" – Рајко Петров Ного:

Вишеградска стаза
Иво Андрић

Цео новчани износ Нобелове награде – такав је био шкртац – Андрић је поклонио Босни којој је, однекуд, све дужан. А она ће му узвратити онаквим уздарјем.

Андрићу су у Травнику направили родну кућу. Андрић се у Травнику случајно родио...Негде се човек морао родити вајкао се. Једнога јутра повели су га да му ту кућу покажу...Андрић Травник није волео. Волео је Дрину и Вишеград. Они су му били на сунчаној страни. Око њега се тевабија увећава и збија – сви би да виде ретку звер везировог слона. Кога не стигоше отровати на време, па му сад ето морају и кућу градити. Знају они, а зна и Андрић, да ту кућу нису правили њему, већ себи. Надају се да би им могла донети користи у обновљеном турцизму који се камуфлира у туризам...У новој босанској кући, намештеној по турски, служи се кахва у џезви, са рахат-локумом, и пије из филџана, а око смркнутог Андрића превијају се у пасу и у по гласа припиткују – па како вас се свиђа. Андрић је ћутао, сркутао кафу, аонда тихо, изговорио: Ни налик!

Иди мучениче убогом, уском вишеградском стазом са које, можда није требало да силазиш...иди код Вука и Његоша. И прочих...и свиткај и светли горе међу Влашићима, да би се доле, на земљи, видело путовати.

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: АНДРИЋЕВЕ ТАЧКЕ СРПСКОСТИ

О мраку над Сарајевом

Сила и власт дар су онима који стварност признају безускловно.

Оваква визија турског принцпа блиска је Његошевој, а још ближа апотеози Станбола којом је Његош даровао Мустај-кадију: „Ој Станболе земаљско весеље, купо меда, гора од шећера, бањо слатка људскога живота"

О брижним људима

Тако су се мерила и носила та два човека од којих је један, Омер, жели све што човек може постати и бити, и што га подиже у очима света, а други неће ништа до само да буде и остане оно што јесте.

Андрићев реализам јесте „реализам који види догађај али не касни на вјечност".

Иво Андрић је више пута писао о Вуку, а о Његошу највише. Опсесивно. О Његошу као трагичном јунаку косовске мисли. И о ђаку Радивоју Томову, синовцу Петра Цетињског, који се у Андрићевом виђењу, у љетњем дану, на Топли, у Херцег Новом, као млади српски бог, купа у морском ваздуху, и епифанијски слути шта му све у језику и метрици недостаје па да рашири крила за орловски лет којим ће летјети у Вјенцу и Лучи.

Зато су Андрићеве ријечи стварне и строге лозинке по којима га читаоци познају као свједока.

Андрић је заокружио и хармонизовао историјски најзначајнију линију српске културењ, у његовој синтакси и семантици смирио се, стабилизовао и канонизовао наш књижевни језик и стил.