16. март 2015.

Све је више „заноса које не осећамо и подвига у којима немамо удела (...) и за нас, свет вене и умире пред нашим очима, а ми, још живи али изван живота, посматрамо га немоћни, без речи и покрета." Из додатка у штампаном издању Политике - Култура уметност наука. Аутор: Жанета Ђукић Перишић

Андрићева жена Милица Бабић, костимографкиња Народног позоришта, умрла је крајем марта 1968. године, после само десет година брачног живота. Њена смрт потресла је писца из темеља. „Сувише је било лепо да би дуго трајало", рекао је пријатељима Андрић о браку са Милицом, додајући: „То је било најсрећније време мога живота. Сад не видим више разлога да живим".

Само који дан после Миличине смрти, Андрић у једну од својих бележница уноси запис: „ Кад вам умре неко драг и близак, ви тек тада право и потпуно сагледате оно што сте раније само наслућивали и о чему сте често размишљали. То јест: укаже вам се сва огромна и страшна несразмера између несталности, крхкости и краткоће овог нашег личног живота, с једне стране, и свих наших осећања, схватања, планова, потхвата, жеља и потреба, с друге. И човек се тада крши и савија, мањи од црва и слабији од сламке, умире без болести и смрти, оборен и сатрвен самом чињеницом да је таква апсурдна несразмера могућна, и да је органски уткана у саму основу нашег постојања, у оно што ми погрешно и неоправдано сматрамо и називамо нашим животом".

У годинама после Миличине смрти Андрић се полако гаси: тело му је оронуло и више га не слуша. Ноге га издају, има честе несвестице, осећа несигурност у ходу, а његова стара бољка – несаница – стални је пратилац његових ноћи. „ Не спавам, патим, али дишем. (...) На танкој нити свога даха, као паук, ја чекам јутро" бележи писац у Знаковима поред пута. Осим што слабо види и чује, он теже и говори. Напушта га концентрација, каткад губи нит приче, све ређе се присећа сликовитих пословица и анегдота које су биле карактеристичне за његов начин говора, пије шаку лекова свакога дана: „ Кад човек остари, лекови се намноже као гамад", каже пријатељима. Уме да буде старечки нестрпљив и нервозан, више ни у ретким приликама не попије после вечере коњак, нити попуши цигарету. У разговорима је одсутан и ћутљив, понекад је горак и љут. Притисла га је меланхолија и слутња скорог краја. „ Видик је све тањи, бива светлији/ И, од светлости, све више – непрозиран. / Све брже и ближе долази тренутак/ Када неће више ни бити видика,/ Јер неће бити ни очију/ Које га гледају ", пише Андрић у необјављеној за живота песми „ Све више, све ближе" из 1970. Године. Сенка смрти лебди над његовим омршавелим и потамнелим лицем.

У својој старости која више није богата радостима, када се са осећањем да у оном што је плодно, ведро и напредно у животу, све мање и све ређе учествује, писац се полако опрашта од живота. Све је више „ заноса које не осећамо и подвига у којима немамо удела (...) и за нас, свет вене и умире пред нашим очима, а ми, још живи али изван живота, посматрамо га немоћни, без речи и покрета."

Видећи да му се здравље брзо погоршава, Андрић 4. Децембра 1974. Године позива своје пријатеље Гвоздена Јовановића и Милана Ђоковића да наредног дана дођу да им саопшти своју последњу вољу. Планира да је преточи у тестамент по повратку из болнице из које се више, међутим, неће вратити. Његова трошна земаљска судбина коначно ће се затворити у Алији великана на београдском Новом гробљу: упркос његовој жељи, урна са његовим земним остацима није положена поред Миличине, него десетак метара даље од ње. Поред њега, доцније, сахрањен је родољуб Чолаковић.

Петог децемнбра настаје документ у којем Андрић диктира својим пријатељима жељу да се његова заоставштина сачува као целина и да се као задужбина намени за опште културне и хуманитарне потребе. Онај који је писао о важности задужбине, о племенитим напорима задужбинара да својим даровима оплемене живот људи и од заборава сачувају не толико своје име и дело, колико вредности културе којој припадају, Андрић је последњом вољом утемељио једну од важнијих српских културних установа. Вери Стојић, својој дугогодишњој сарадници и помоћници, нај „највернијој Вери", оставља да се брине, као и до тога тренутка, о његовим делима и ауторским правима. Оставља јој и део заоставштине. Ту, међутим, Вера Стојић неће бити верна пишчевој вољи: одрећи ће свога дела за рачун Задужбине Иве Андрића. Андрић сматра да ће се о његовим рукописима најбоље бринути Српска академија науке и уметности. Писац неких од најлепших прича на српском језику, да будућа задужбина додељује и награду за најбољу приповетку.

Јутро 17. децембра Иво Андрић, већ сасвим оронуо, после тешке ноћи без сна, дочекао је узнемирен и уморан. „ То је страшно. Ужасно је", муклим гласом изговарао је током ноћи. Дали је писац био свестан да се тање нити које га везују за живот? Је ли у томе тренутку у њему било нечег од осечања које је, спремајући се целога живота за одлазак, оставио у својим Знаковима поред пута: „ Чини ми се да ћу умети дочекати смрт како сам и живот примао, мирно и хладнокрвно, као занимљив нетражени поклон. Чини ми се. "

Али свакако још увек има јасну свест о својим духовним потребама: у болницу са собом носи и књижицу Самом себи римског цара, стоика, Марка Аурелија од кога се учио вештини самосавлађивања, развивши је до перфекције. То је требало, чини се, да буде његово последње прибежиште, нека врста инспирације да се последњи пут загледа у себе и , коначно, сведе животни биланс.
После кратког боравка на Интерној „Б" клиници, Андрић је пребачен на Војномедицински академију. Током наредних месеци, због озбиљних поремећаја крвотока мозга, губи моћ говора. Писац који је цео живот посветио вештини приповедања, верујући у моћ речи и причања које, попут Шехерезаде, може да „завара крвника" и одложи неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања, сада не може да изговори нити једну реч. Из дана у дан, уз повремена побољшања без свести његово биће бори се све до 13. Марта 1975. Године када ће његов дух развргнути земаљске стеге тела... „ Стигао сам изгледа на место са које никада није требало полазити. Није ни страшно ни величанствено. Добро ми је, зло не мозе бити. Није никако и није ништа".

Стари мудрац, песник који је још 1911. Свој стваралачки век започео стиховима: „ Месечина. Њена је молитва сребрена над гробовима оних који су жалосно умрли", записаће шест и по деценија доцније пред сам крај живота болне строфе: „ Ни богова, ни молитава! Па ипак бива понекад чујем нешто као молитвени шапат у себи. То се моја стара и вечно жива жеља јавља од некуд из дубина и тихим гласом тражи мало места у неком од бескрајних вртова рајских, где бих најпосле нашао оно што сам одувек узалуд тражио овде: ширину и пространство, отворен видик мало слободног даха."

Јер бивши босански дечак, отиснувши се давно са убоге вишеградске стазе, прошавши великог света далеко изнад свих искушења на која га је живот стављао, далеко „ изван сваког зла", како је певао Дис, светао ван времен и без телесан, зна да је то одлазак, нестанак, крај, а да смрт и није друго до то: „мало ваздуха свега један добар дах који више не можемо да ухватимо".

Или је тај последњи дах напротив коначни повратак у завичај који он никада заправо није ни напуштао?