03. децембар 2014.

Драматична, пуна преокрета, срећних тренутака, али и трагичног краја, пише у својим скопским легендама у викенд издању скопског листа Вест - Данило Коцевски. Велики део свога живота њих двоје су провели у Скопљу крај Вардара.

О интелектуалној величини и образовној супериорности Анице Савић Ребац, још у раним студентским данима на Филозофском факултету у Скопљу нешто је начуо тада млади, данас 67-годишњи Данило Коцевски, писала је Спона лане, уз интервју са овим хроничарем.

То га је деценијама заокупљало и прогањало, па и доста касније, када је постао познат македонски књижевни критичар, приповедач, романсијер, драматург, песник и нада све хроничар Скопља.

Аница је рођена у грађанској породици у Новом Саду 4. октобра 1892. Отац јој је био књижевник и преводилац Милан Савић, а мајка Јулијана домаћица. Одрастала је уз Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, Симу Матавуља...

Аничин муж, Хасан Ребац, Србин муслиманске вероисповести из Мостара, био је у ствари деградиран, смењен са положаја начелника Министарства вера у Београду и постављен за управника муслиманских вакуфских имања. Краљевина Југославија је у Вардарску бановину, у Скопље, слала многе истакнуте представнике политичке, уметничке и интелектуалне елите да шире идеју југословенства. Аница и Хасан били су убеђене присталице југословенске идеје.

Ребека у Скопљу

Позната енглеска списатељица и интелектуалка Ребека Вест боравила је у Скопљу 30-их година прошлог века. Именовала их је другим именима: - Ребека Вест, која је била одушевљена Аницом Савић Ребац и њеним супругом Хасаном, описујући их као "стубове цивилизације", овековечила их је у свом луцидном путопису "Црно јагње и сиви соко".

У књизи су Аница и Хасан, Милица и Мехмед. Ребека Вест у једном свом запису каже: "За ништа на свету не бих пропустила да се видим са Аницом и Хасаном. Стил намештаја у њиховом скопском стану подсећа на Моцартов и Шубертов у Бечу... Аница је трчала из собе у собу, из библиотеке у кухињу, из кухиње у спаваћу да би пронашла шта је Шели рекао о Четертону... или да се радује шеширу који је купила код модисткиње у Хај стриту", бележи Коцевски.

Аница је веровала да је након одбрањене докторске дисертације на Филозофском факултету у Београду чека академска каријера. На скопском Филозофском факултету је било упражњено место доцента класичне филологије, али га она није добила.

Запослила се као професорица у скопској Женској реалној гимназији, а на Великој медреси краља Александра радила је као професор латинског, грчког, немачког и француског језика, док је на факултету хонорарно предавала грчки и латински.

У наредних десетак година Аница је радила на чак шест места, на неким нека и изван Скопља, а два пута је и пензионисана - бележи Данило Коцевски.

Коцевски је сазнао из њеног дописивања са Маном место где је Аница живела. Аница му се увек обраћала са "високо поштовани маестро", а у заглављу писма је стављала име града – Скопље. Испод свог потписа навела би улицу где је живела: Краљица Марија бр. 3. То је данашња улица Илинденска.

Рат

У лето ратне 1941. године Аница и Хасан постају избеглице. Из Скопља се враћају у Србију. Хасан није успео да се придружи партизанима. Те ратне године Аница је у писму Ребеки Вест описала: њене симпатије су на страни антифашистичких бораца, она има огромну веру у будућност. По повратку у Београд Аница и Хасан су обоје били без посла и стана. Једно време су становали у учионици Филозофског факултета коју су рано ујутро напуштали да би могла служити својој намени.

Почетком педесетих Хасан Ребац је тешко оболео, а у опроштајном писму Аници поручује да се још једном роди, само би њу волео.

Исте ноћи кад је Хасан умро, Аница је пререзала вене. Самоубиство није успело јер је себи дала инекцију морфијума што је успорило крварење, тако да је пренета у болницу и спасена. Но, касније, 7. октобра 1953. у Београду убила се хицем из пиштоља. Пре него што је себи одузела живот, обавила је све формалности у вези са гробом, сахраном, заједничким спомеником...

Саставила је и тестамент, поделила пријатељима драге предмете, књиге, слике, накит, стари порцелан, сребро, намештај... Иако најављено, дуго и методично припремано, Аничино самоубиство је изазвало запрепашћење јер је по много чему било необично. Оно је, записла је Љиљана Вулетић, било не само пуки крај живота познате особе, него и драматично јавно исповедање животне филозофије...".

„Крајничанец"

Књигу Анице Савић Ребац "Предплатонска еротологија", 1932. године у Скопљу је штампало графичко – индустријско предузеће "Крајничанец". То је била позната штампарија имеђу два светска рата, која више не постоји. Њу су у центру Скопља држала браћа Тодор, Коста и Лазар Крајничанец.

Спомен плоча у Београду

Захваљујући ангажовању „Вечерњих новости, Министарства културе Србије и оопштине Стари Град, доста заборављена Аница Савић Ребац (1892-1953), 27. марта лане на згради у Цариградској 8 у Београду, у којој је та књижевница живела од 1947. до 1953. добила је Спомен плочу.