05. март 2018.

Бањалучки књижевник Миленко Стојичић, објавио је антологију „Андрић кога има“ поводом 125 година од рођења Иве Андрића и годишњице „Нобелове награде“. У овој антологији Андрић је лик у причама педесетак приповедача са простора некадашње Југославије.

Међу њима су Драгослав Михаиловић, Радомир Смиљанић, Данило Киш, Јаков Гробаров, Мирко Марјановић, Вида Огњеновић, Иван Ловреновић, Ранко Рисојевић, Ранко Павловић, Миро Вуксановић, Ибрахим Хаџић и многи други писци.

- Антологија прича се гнезди у инспиративном подстрекавању на писање након „читања Андрића“. Изабрани приповедачи у различитим формама, у неколико руку и пера, расписују Андрића у лику Андрића, или његове ликове препознате у другим ликовима нашега времена. Читање својих књига Андрић, дакле, „награђује“ инспиративним навођењем на писање, али не на опонашање, на миметичко затварање, „закивање“ у његову текстуру, у мрежу реченица. Приповедачка полифонија заступљених аутора потврђује не мрежу, него лепезу слободе без императивних ускличника „подстрекача“, Андрића – прича за Блиц Стојичић.

Само Андрићево дело и пишчев живот су, каже он, инспиративни за буђење, рађање нових идеја када је у питању “дочитавање”, нови кључеви читања и тумачења.

- Приметио сам да се Андрићево дело “заледило” у једном канону читања и вредновања и да се литерарна лепеза сужава као што се сужавају концентрични кругови рецепције и “перцепције”. На Андрићев литераријум је годинама падао сач дневне политике и полемике а писац је на различите начине “гинуо” у својим бистама и робијао у проклетим авлијама политиканства. Рушећи Андрића, писца и дипломату, многи су рушили и његово дело, “учитавајући” у њему оно што у делу нема! Замислите осуду тих бранитеља вере, расе и нације – да је Андрић неке ликове оковао литерарном мржњом! Таквим “атентаторима” и “убицама” супростављам писце у антологији, који славе Андрића и његову Причу која траје и “краја јој нема”, како је писац рекао у штокхолмској беседи – објашњава Стојичић.

Он наглашава да је једна од интонација за антологију била и Андрићева примислица – “то проклето лично име и презиме”!

- У причама савремених приповедача Андрић је добио ново, литераризовано “лично име и презиме”, које није “проклето”. Ето, то су неки од иницијалних изазова који су ме навели на антологију. Још једна чињеница значајна је за настанак антологије. Наиме, објавио сам књигу прича “Андрићев писмар”, роман “Тише пиши Андрићево име” и антологију поетско – прозних текстова (приче, сјећања, пјесме о Андрићу). Добио сам, пре рата, два пута и награду “Иво Андрић” сарајевског “Ослобођења”. Ту опсесију Андрићем и Његовим дјелом поентирао сам – антологијом “Андрић, кога има” – рекао је Стојичић.

Многе антологије су, према његовим речима, избор писаца, аутора, а не њихових прича или песама.

- Мени је прича “старија” од свога писца. Урадио сам антологију прича а не аутора. Пре свега, прича је морала да ме заведе својим уметничким идентитетом и легитимитетом, својом стилосфером, необичним тематикумом и “портретом” Андрића речима и реченицама, а не „Алајбеговом сламом“! Антологичареву пажњу су задобиле и приче у којима је лик – Андрићев лик! Након двогодишњег рада имао сам стотињак прича и “прича” о Андрићу – навео је Стојичић.

У антологији су, према његовим речима, „сабране приче у којима нобеловац живи накнадне, нове животе којима „ритам“ не одређује само самоћа и тишина; излази и изван канона самотничког 'задатог живота' “.

- Око Андрићевог књижевног архипелага шире се ауре, концентрични приповедачки кругови наших савремених приповедача. Насловна синтагма антологије, „Андрић, кога има“, асоцијативни је миг читачу, заведеном тајноћом приче „Јелена, жена које нема“. Мајстор мимикрије, утајио је Јелену, којој су тумачи различитог естетичког нерва (и лични пријатељи) ипак назирали траг, облачећи је у матићевску Анину балску хаљину могућег и вероватног. Андрић је, међутим, метафизичкој Јелени ставио шекспировску минђушу, оваплотивши тако своју жуђену идеју о писцу као анониму, сакривеном у сени књиге – каже Стојичић.

Ко Андрића чита, тај га има!

Ратних и поратних година, каже Миленко Стојичић, Андрић је „робијао у дневнополитичким и другим проклетим авлијама, наслеђујући Ћамилову судбину „ушивену“ у текст књиге о Џем – султану, које се страшио султан Бајазит други, Ђемов брат“.

– Након бројних политичко – национално – верских легитимација и претреса, поново је дошло андрићевско време чисте приче „којој краја нема“. Питањем отворена рана – чији је Андрић? – залечена је литерарним мелемом одговора: Ко Андрића чита, тај га има! Ко га рашчитава – његов је! Тако се Андрић смирио у литерарној (књижевној) вери и нацији – поручио је Стојичић.