Када сам кренуо да обилазим градове и државе те 2014. године, мало сам се осећао као Одисеј, који је кренуо да истражује свет да би на крају схватио да је његов свет Итака, а мало као Виктор Франкл, покушавајући да нађем смисао који ће ме водити у животу, да би на крају схватио да су путовања нешто сасвим другачије.

Имао сам само 22 године када сам кренуо из Скопља, града где сам рођен, из предивне Македоније, прешао границу са Србијом, државом мојих предака, загледан у бескраје равнице, гледао сам златно жито у Војводини.

Када сам пролазио кроз Шумадију, сетио сам се свог деде који је био родом из Горњег Милановца и мојих прадедова, Солунаца сахрањених на Зејтинлику. Сетио сам се и свог претка Славка Цветића, народног хероја Југославије, и питао се одакле смо кренули као породица и где смо завршили.

Мој деда из Беча био је правник, баш као и ја. Има нешто у судбини или ко зна шта ли је, нека виша сила која вас води кроз живот са циљем да схватите да је суштина у самом путовању. Антички Грци говорили су да је живот по себи једно путовање и да је награда живота баш то путовање. 

Продужио сам у Мађарску, држава која плени својом лепотом, држава која има више замака него зграда. У Мађарској сам први пут осетио оно нешто што се зове „ви нисте код куће”. Културолошка разлика била је еминентна, али је народ предиван. Продужио сам у Словачку, опет код наше браће словенске. Братислава је прелепа, прича за себе, као књига коју треба прочитати више пута да би је схватио.

Онда сам кренуо према Бечу место где мој деда је провео већи део свог живота. Место где вас барок шармира, место где вас Моцарт заводи својим мелодијама. Било је то једно дивно искуство, а Беч је један од најлепших градова који сам икад посетио. Вијена крије своју тајну, а на вама је да је откријете.

У Прагу сам се дивио свему, од заласка сунца до архитектуре и богате историје која краси овај град. У Прагу сам нешто заувек научио, да је живот промењив. Кажу да Праг никад није исти и он се мења као и живот.

Посетио сам Берлин и Амстердам, осетио модерни начин живота. Што сам више пролазио модерним градовима више сам схватао да свугде има по један део града који говори о томе како се ту некада живео.

Када кажемо Амстердам, Берлин, Минхен или Волендам, увек се сетимо лудог живота, забава, ноћног живота, али никада се не питамо шта се овде дешавало. У Берлину сам имао једну занимљиву авантуру, имао сам прилику да спавам у старој совјетској болници у источном делу града.

Кад ујутру устанете у некадашњој болници која је претворена у хотел осетите некакву сивоћу, изађете на улицу која је тотално другачија од улица из западног Берлина, где су високи облакодери, помислите колико је некада живот био подељен на том месту.

Посетио сам и Холандију, видео Северно море, а онда сам стигао у Париз.

Сена вас подсећа да живот тече, залазак сунца враћа наду у љубав, а Лувр вам даје комплетну слику европске цивилизације.

У Монте Карлу сам видео богаташе у скупим аутомобила, посетио више места на Азурној обали и дошао до Барселоне, места које као да је Бог насликао својим рукама. Ту сам упознао двојицу Ираца, један је био католик а други протестант, али су заједно уживали у својим пићима.

Попео сам се на крузер и крстарио Медитераном, до Марока, Сардиније, Корзике, да би на крају дошао у вечни град - Рим.

Био сам у Колосеуму и сетио се једне пословице из филма „Гладијатор”: Све што радимо у животу одјекује у вечности.” И то јесте суштина живота, сваки аутор, сваки писац, уметник бори се да остави нешто што ће да га надживи. Био сам и у Фиренци, Трсту, на крају сам ушао и у Словенију.

Осетио сам се опет као код куће, насмејана лица, граничар, када је прочитао  презиме, упитао ме одакле сам. Кажем да сам из Скопља, а он ми одговара: „Али презиме ти је српско или хрватско.”

Казао сам му да су моји преци некада давно дошли из Далмације у Шумадију, а он ми одговара да му је мајка Словенка, а отац Србин из Лике и да нема ништа лепше од мешаних бракова. Две културе, две религије, спој два народа, две душе, два срца које куцају једно за друго.

Поздравили смо се, прошао сам кроз више хрватских градова, вратио се у Србију а потом и за предивну Македонију.

Неколико месеци после мог путовања по Европи запитао сам се какав је то пут ако не откријеш место одакле долазиш, прелепи Балкан.

Био си у Азији, у Африци, видео осам мора, гледао си како се љуби Медитеран са Атлантиком, али ниси истражио Балкан.

Моје путовање Балканом почело је 2017. године, а Србију сам истраживао од прелепог југа. Власотинце је ушло у моје срце, а најбољи роштиљ јео сам у Лесковцу. Наравно посетио сам и предивну Шумадију, одакле потиче моја породица. Посетио сам Београд, град на две реке, Војводину где сам се буквално изгубио у бескрајним равницама слушајући Звонка Богдана.

Био сам у Грчкој, а морам да признам да је север на мене оставио највећи утисак: Гревена, Метсово, Јанина, Игуменица, Лерин, Воден, Костур, Серез, Кукус, Поликастро, Писодери, Солун, Кавала и још више од 50 других малих места и градова. Солун је предиван, био сам и на Зејтинлику, месту где је вечно коначиште мога прадеде.

На крају сам путовао Македонијом, у Охриду, граду са највећим бројем цркава, Велес, Струмица, Куманово, Тетово, Гостивар, Кичево, Битољ, Крушево, Ђевђелија, Дојран, Неготино, Штип, Кратово...

Моје путовање завршио сам 2022. године, после обиласка више од 100 градова, 40 држава, осам мора и два океана. Од Блиског истока, до далеког Гибралтара, од врелог Марока до хладног Северног мора. Гледао сам бескрајне равнице, високе планине, море плаво, море зелено, бистре реке, различите народе и карактере.

Када ме питају која је разлика између Балкана и Запада или Африке и Азије, ја кажем да је Балкан територија где сам нашао свој смисао живота. Као што је Одисеј говорио, кренуо сам од Итаке да истражујем свет како би на крају схватио да је мој свет је Итака, ја сам то искусио на својој кожи.

Смисао мојих путовања пронашао сам међу добрим људима, њиховом понашању према путницима, посебно међу браћом балканском.

Виктор Цветић
ПОЛИТИКА