30. јул 2017.

Препознајуђи важност културног наслеђа, као теме, преносимо акценте, из текста Вишње Кисић, објавјеног у Времену.

Данас се, у стручној заједници, наслеђе све обухватније посматра – не само као споменици културе или културна добра у музејима, архивама, библиотекама – већ и кроз културни пејзаж као одраз односа човека и природе, као и кроз обичаје, занате, знања, усмена предања и музику.

Свеобухватно схваћено, оно представља однос садашњег друштва према далекој и скорашњој прошлости, односно питања ко, зашто и на који начин бира да чува и одржава одређене елементе и слике о прошлости.

Уз то, наслеђе се све више посматра као део развојних политика и као ресурс који доприноси разноликијим циљевима од циља очувања споменика културе. Оно доприноси социјалној интеграцији, образовању и критичком мишљењу, утиче позитивно на квалитет живота и окружења грађана, гради имиџ одређене заједнице и њених специфичности у глобалном контексту, подстиче отварање нових радних места и атрактивност одређених места, помаже привлачењу инвестиција и структурних улагања...

УРБАНА РЕГЕНЕРАЦИЈА: Управо то аргументује публикација Културно наслеђе вреди Европи, која је резултат тренутно најреферентнијег европског истраживања утицаја културног наслеђа на друштвене, културне, еколошке и економске аспекте развоја, и основа за лобирање и обликовање политика везаних за наслеђе широм Европске уније. Ово истраживање, рађено од стране Европа Ностре, указује на успешне примере из земаља чланица ЕУ и промовише идеју да културном наслеђу треба приступити интегрисано, не само кроз културне политике, већ и политике у области образовања, туризма, пољопривреде и економског развоја. Скраћена верзија истраживања објављена је на српски језик овог јуна, и била повод за међународну конференцију "Културно наслеђе вреди Југоисточној Европи", фокусирану на тренутно стање, политике и праксе у области наслеђа у нашем региону.

У многобројним успешним примерима поспешивање друштвене добробити улагања у културно наслеђе, које могу да служе као подстицај и инспирација за наш регион, има и оних на које треба бити посебно обазрив. Често занемарена страна неких "успешних" пракси је да се зарад стварања финансијске вредности одричу социјалне помоћи, образовања или очувања разноликости одређеног места. Најочигледнији у овоме су примери "урбане регенерације", који покушавају да ревитализују занемарене градске четврти тако што ће инвестирати у рестаурацију и пренамену ових простора за становање и пословне сврхе, уз културне и угоститељске садржаје. Позитивни ефекти ових процеса промовисани од стране политичара, менаџера и евалуатора су повећање броја туриста и инвестиција, нових радних места и цена некретнина, али и побољшање животног стандарда становника четврти, па чак и степена образовања. Запостављена чињеница је да је процес економске и урбане ревитализације довео до исељавања грађана који су сиромашнији, и промене класне структуре становништва, која утиче на статистичке податке о већој образованости или платежној моћи. Нису се побољшали услови живота онима који су ту живели, већ се изменила структура становништва.

МУЗЕЈ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ У ЛОНДОНУ: Такође, успешни пројекти нису нужно преводиви на другим локацијама без дубље анализе економског, политичког и друштвеног контекста, али и геополитичке позиције места у коме је пројекат показао одређене резултате. Музеј модерне уметности у Лондону, Тејт модерн (Тате Модерн), један је од таквих примера. Стари индустријски објекат на обали Темзе адаптиран је почетком двехиљадитих за потребе музеја који од тада бележи рекордне посете туриста и грађана, слави се као подстицај оживљавања јужне обале Темзе, и као установа која не само да је себе "исплатила" већ и створила додатну економску вредност. Немогуће је посматрати Тејт модерн као пример изолован од Лондона као метрополе посећене од стране милиона туриста годишње, у држави која промовише либерално тржиште и компетитивност, са специфичном културом одласка у музеје, и инвеститорима заинтересованим да развијају нове локације унутар града, те очекивати исте или сличне ефекте од претварања бивше фабрике у музеј. Али је могуће анализирати специфичности одређеног места, његове позиције, економије и друштвених односа, као и историје и наслеђа, и планирати иницијативе које теже да остваре додатне добробити за становнике и шире друштво.

КАМЕНО СЕЛО ГОСТУША: Пројекат истраживања и ревитализације каменог села Гостуша, на Старој планини, пример је ангажовања Нишког завода за заштиту споменика културе не само при обнови неких од објеката у овом селу, већ и у очувању старих заната и планском размишљању о едукативним, туристичким и другим потенцијалима овог места. Пројекат "ФОЛКК" дизајн инкубатора Нова Искра, рађен кроз сарадњу савремених младих дизајнера и занатлија широм Србије, пример је очувања занатства, културног наслеђа као инспирације за савремено стваралаштво и стварања квалитетних производа који се данас извозе на инострана тржишта. Компанија Дигитал Минд из Србије пример је успешног пословања не само у Србији већ на светском тржишту, које спаја интерпретацију културног наслеђа и савремене технологије, посебно намењене млађим генерацијама. Пројекат "Југо, моја Југо" Музеја историје Југославије, осим што је по први пут истражио и представио историју дела југословенске емиграције, искористио је ову тему за едукативне програме за средњошколце на тему данашњег проблема одлива мозгова у Србији. Добри примери постоје, и треба их подстицати не само као појединачне иницијативе већ и системски.

НАСЛЕЂЕ И ПОЛИТИКА: Какво је наличје приче о утицају наслеђа на друштво код нас? Односно, какав је утицај наше тренутне друштвене и политичке свакодневице на наслеђе? Наслеђе, као јавни ресурс, увек је поље политичке борбе, односно поље у коме се сусрећу, преплићу и боре разнолики интереси. А интереси стручњака у области заштите наслеђа, истраживача, локалног становништва, туриста, власника споменика културе, инвеститора, локалних власти и политичких елита често нису ни компатибилни ни отворено комуницирани и дискутовани.

Стварне праксе у Србији и региону Западног Балкана често оповргавају законску регулативу, поготово када су у питању скорашњи случајеви односа према споменицима културе, развоју историјских градова, локалитетима на Листи светске баштине УНЕСКО и култури сећања.

СКОПЉЕ 2014: Сличних примера у региону је прегршт – пројекти "Скопље 2014", "Београд на води" и уређење јавних површина, фонтана и споменика у Београду, али и многи јавности мање познати појединачни пројекти рушења и надограђивања старих градских четврти Новог Пазара, Суботице, Призрена, против којих многи стручњаци унутар установа заштите наслеђа ћуте, јер се суштинске одлуке одобравају негде другде.

Наслеђе нам у региону најчешће служи за међуетничке сукобе, потпиривање националних митова и затворених идентитетских позиција, а истовремено у тој грчевитој борби за "нашу" културу, идентитет и наслеђе и те како смо спремни да га се одрекнемо зарад још једне генеричке четврти у нашим градовима.

Питање вредновања споменика културе, различитих слојева наслеђа и историјских четврти наших градова, само су један од аспеката преко потребних јавних дискусија, али никако занемарљив, јер управо они значајно утичу на атмосферу једног места, његову динамику, привлачност за становнике, посетиоце и све друге актере.

Ауторка је доктор наука музеологије и управљања културним наслеђем и генерална секретарка ЕВРОПА НОСТРА СРБИЈА (ЕНС)