01. септембар 2014.
Може ли се само оквирно нешто поменути о месту са толико знаменитости, толико Цркава и прича неиспричаних. Што не испричамо, памтићемо већ...
- Изволите у чамац, и онако нам је сезона пукла, знам, да нисте странац, али 'ајте дођите - искрено ће, локални „капетан брода" на изласку из Цркве посвећене Светом Јовану Богослову. Дилема је да ли прозборити Српски, или „скопски – у жаргону"? Они су већ генијални скенери за језичку припадност човека на обалама језера, домаћи то најбоље знају. Прихватам(о) понуду, иако тело и изглед варају да нијесмо странци у земљи Јерусалима балканског, цена нас одаје да, ипак - јесмо.
Чудна ми чуда
А још се не можемо чудима начудит(и). И светских. И духовних чуда. Тако је одговор кустоса - младе даме у Цркви на питање служи ли се Литургија у храму Светог Јована Богослова - Канео, био - шест пута у години. Што говори да служе и Св. Јовану Крститељу, (као да су побркали Светитеље), јер је реч о два одовојена светитеља Цркве Божије, јер се љубљени Христов ученик празнује два пута у години!
Али, кад пре пресабрати мисли. Већ смо на води, поглед се пружа на игру Лабудова, на благе таласе које се само мало узбуркавају приближавајући се пристаништу. Мирне су и плаже поред града, гости са одмереном лакоћом испијају кафу на терасама локала, кафана и барова...
Српски увек "у моди"
Српски (језик) је неизбежан. И таблице на возилима у строгом центру града јасно осликавају да су Срби овде сваке године присутни. Њих никако не дотичу приче и поделе на оне „за" и „против" Охрида. Нити се Срби разумеју у суревњивост локалног карактера (Скопље-Охрид).
Ни у цене се не разумеју, ценовник бродова, таксија, плажа...Опија их мирис и дух града који одише миром, уметношћу, грандиозношћу древних зидина светиња богомоља. У таквом расположењу за рачунице и не маре...
Не нарушавају сав тај сјај ни ископине код Плаошника о чему је и УНЕСКО дебатовао и „заводио ред", кад домаћи не умеју, или не желе...На самом крају сезоне, актуелизоване су и нове расправе о преименовању централног Трга из „Маршал Тито" у „Македонија"...што је додатно подгрејало поделу на „ваше" и „наше". Нејасно је о којој то Македонији сањају локални властодршци, да ли о оној фашистичкој страни бугарског вилајета Ванча Михајлова коју је протежирао Анте Павелић? Јер та Македонија не постоји захваљујући Титу, творцу данашње Македоније...кога скрајнуше и у Охриду...
Може ли се овде нешто из историје научити? Тешко.
Своје царство на шеталишту које сада мења назив, приграбиле су маскоте цртаних ликова, они су неизбежни магнет за малишане. Њих не дотичу ове подељености, јер приход је приход, ма од кога долазио...
У оном оријенталном делу града, уз притајени урлик Оџе, јер је ово јел'те туристичко место, домаћини су своје гостопримство нудили уз коју Турску заставу, минију на турском, па су се ту и сјатили гости из Истанбула...
Можда смо на почетку текста ипак погрешили, јер о Охриду се не може написати „нешто" мало да попунимо странице за најновији број...Град је пун изазова...
Љубав за сва времена
А, после првог сусрета, љубав се успостави за сва времена...То је дочарала у овим врелим данима и колегиница и учесница у Спониним „књишким" радионицама литературе Офелија Димковска из Фокуса, дочаравајући нам Белу страну Охрида! Примећује да је град остао заправо исти, и поред хајке, поделе, напада, дилема, тумачења туристичких критеријума, али се, каже, она - променила...
Признаје да је и њој сметала несавршена страна медаље...недовршене куће, пусте плаже које секу ноге, лоша храна, лоша понуда, осредње журке...Вриска на све стране, и дању и ноћу, „нашминкане" даме у води. Ипак, уместо прљавих дворишта, приметила је она лепа, скоцкана, расцветана - код „Свете Софије", налазећи тако свој ћошак, свој кутак...
И управо тако и бива овде. Има град изобиље погледа, из различитих углова, са различитих места, где се нечија младост поново може препознати, наћи неиспричана прича, наћи стих песме Починка Блажета Конеског, на стазама које воде ка Цркви Канео...
Ќе седнам во паркот на некоја клупа.
Убавино, ти ме заморуваш веќе.
Охрид је ипак, како се чини, изгубио ону некадашњу класичну шему, нема тог „кркљанца" на шеталишту, лежерније се сада пролази уз обалу језера...Све је некако другачије, неуобичајено је овде и радно време администрације, стоматолога, нестварно делује неко неугледно „обавештењце" у старом делу града, да је у том објекту зубна ординација...
Леп је Охрид. И такав ће увек остати...у сећањима и на јави...
Коштана мирује
У тој вечитој причи мистичног Охрида племенито и природно се Спона враћа причи о опстанку Српско македонског друштва „Коштана", које је основао и покренуо Зоран Цветковић, некадашњи председник. Овај угледни и поштовани бизнисмен пореклом из Врања, који скоро двадесет година живи у Македонији, каже да му је било преко главе те вечите приче о српском корпусу у Охриду, ко је чији, на којој страни, са обојеним дресовима свих нијанси.
- Сада су активности сведене на минимум, нема се пара, а и ја сам морао да се посветим дому, поготово због породичних проблема, па сам културу и спорт морао да оставим по страни, вели Зоран.
Радо се људи сећају организовања Српских вечери у хотелу „Белведере". Па филсмог фестивала, па коктела при гостовању позоришних представа из Србије...
На челу Друштва сада је Срећко Стојановић. Организујемо само Светосавке свечаности, главни проблем су нам просторије у Охриду, иако смо добијали обећања од локалне самоуправе и даље ништа од тога, каже за Спону Данијела Михајловић Каневче из Коштане. То са просторијама је вечита бољка не само наше, већ и других српских организација у Македонији. Чекали смо дуго па смо у једном периоду и имали канцеларију.Плаћали смо је уз помоћ чланарине, годину дана, али финансијски нисмо могли да издржимо тај ритам. Све се врти око пара. Али, дружење је непрекидно и поред недостатка властитог простора, у Радио клубу смо заједно, у ресторану Белведере, каже Данијела.
Милутин Станчић
