Мало је који град на свету толико као Београд имао прилика да на свом телу испробава учинке војничких дејстава и потом урбанистичких подухвата који по природи ствари искључују једни друге. Војници и варвари су увек некако били корак испред, али је последња реч припадала урбанистима и градитељима.

Надвратна плоча београдске цркве Успења пресвете Богородице, рани 15. век

Када су, рецимо, око 1130. године Угри срушили Београд и од његовог камена изградили земунску тврђаву, Византинци су одговорили тако што су двадесетак година касније прешли Саву и срушили Земун да би камење вратили назад и од њега опет сазидали Београд. Тај зачудни камени плес мртвих тврђава које оживљују на различитим обалама реке један је од маркантнијих војничко-урбанистичких доживљаја овог Града коме током 23 века његове историје није фалило доживљаја, наводи Бојан Босиљчић у прологу РТС. Има, међутим, међу свим тим грађевинама потонулим у београдско тло једна зграда која се својим духовним габаритима и свеукупним значајем издваја из тог изранављеног урбаног ткива које векови нису штедели.анизам,

Вероватно још негде у 12. веку, када су Београдом владали Византинци, на повишеном платоу Доњег града, оној тесној природној тераси избоченој испод Горњег града, саграђена је Саборна црква православног, византијског Београда, посвећена Успењу Пресвете Богородице. Тешка историја чекала је ту зграду у вековима који су се надвијали над градом на ушћу Саве у Дунав.

Дакле, сама година прве градње губи се у магли времена, али оно што засигурно можемо знати је да се српска краљица Симонида, пета и последња жена краља Милутина, кћерка византијског цара Андроника II Палеолога, током своје посете Београду 1315. године поклонила чудотворној икони Богородице, главној реликвији београдског Успенског храма, о чему пише архиепископ Данило II, исписујући биографију краљице Јелене Анжујске.

Даља историја цркве може се пратити из записа Константина Филозофа, биографа деспота Стефана Лазаревића, који, описујући деспотову владавину Београдом и велику изградњу која се тада, на самом почетку 15. века догодила, каже како је црква била посвећена „успенију пречисте Владичице", да је црква „престо митрополита београдског, егзарха свију српских земаља" као и да је око цркве засновано „општежиће", тј. манастирски комплекс који означава посебан начин живота у којем се све дели и све је колективна имовина. Константин Филозоф, као да јој тепа, зове је „велика црква".

Доба деспота Стефана

Деспот Стефан Лазаревић, дошавши као нови владар и поседник у полуразрушени Београд који је добио на поклон од угарског краља Жигмунда, почиње ту грандиозну градњу која ће од Београда начинити велелепни европски град. Та епоха, те 24 године до деспотове смрти 1427, представљају велико доба овог града, које се више никада у историји неће поновити. У свом градитељском напору, деспот ће, уз градњу моћних зидина, цитаделе на платоу Горњег града и многих других грађевина, обновити Успенску цркву, призидати јој певнице и засновати општежиће. Нигде у записима Константина Филозофа, биографа деспотовог, нећемо потом наћи податак да је ктитор цркве сам деспот; поуздан је то доказ да је црква постојала ту од раније, и да деспот није хтео да присваја достигнућа оних на чијим је раменима градио свој Београд.

Највреднији налаз са ишчезле цркве Успења Богородице, пронађен 1967. у гомили шута при ископавању, је део надвратне мермерне плоче која је стајала на главном порталу тог београдског саборног храма. Исклесан потезима који више одговарају перу него длету, сврставајући тако плочу у уметнине првог реда, на светло дана је, после пола миленијума, изашао ктиторски натпис деспота Стефана Лазаревића, као једини глас који до нас стиже из хладних простора београдске цркве коју је разорило време и људска сила.

После ликовне представе крста са Голготе, на овом важном камену пише: „В Христа Бога благоверни деспот Стеф... Београдске обнових место сие и призидах певнице и... придржеш...". Више се није могло отети од земље; нешто мало искиданих речи једног великог владара, као одјек некадашње величине и славе.

Двадесетак година по деспотовој смрти, средином 15. века, када је Београд био под влашћу угарског краља, уз Успенску цркву биће саграђена Палата која ће бити митрополитски двор српског митрополита, и чији су значајни остаци, са аркадама некадашњег трема које сада доминирају овим споменичким здањем, пронађени 1977.

Остаци Палате Митрополијског двора у Доњем граду у Београду

Белиград махала

Опсада Београда 1456. од стране султана Мехмеда II Ел Фатиха (Освајача), султана који је три године раније освојио Цариград, донела је нова искушења Успенској цркви и Митрополијском комплексу: две камене топовске кугле забијају се у кров Палате и пролазе до њеног пода. Мехмед II није, међутим, успео са својом опсадом па су се живот, и столовање српских митрополита у Београду, наставили.

Палата Митрополијског комплекса у Доњем граду Београду, некадашњи ентеријер

Али, лишен потпоре српских деспота после пада Смедерева и средњовековне српске државе, Успенски комплекс у Доњем београдском граду почиње полако да тоне; пронађени комади малтера из Палате сведоче о овлаш нанесеној последњој боји у сада већ сиротињском кречењу некада величанственог здања.

И тако је на обале Саве и Дунава, 1521. године, стигао султан Сулејман Величанствени. Његови топови били су прејаки за зидине Београда.

Митрополијски комплекс у Доњем граду у Београду, са тлоцртом цркве Успења Пресвете Богородице, стање средином 15. века. Могући изглед (Весна Бикић, Марко Поповић)

Дана 29. августа 1521, турски војници ушли су у Горњи град чиме је једномесечна опсада била завршена. Већ следећег дана, био је петак, Сулејман је у Успенској цркви која је одмах претворена у џамију, клањао џума-намаз, главну исламску молитву петком. Крст је сишао са крова цркве која је, са својим светим иконама, била „паладијум средњовековног Београда" (М. Поповић, В. Бикић). Становништво је, по наређењу султана, пресељено у Цариград. Одлазећи са попришта велике битке и из свог града, људи су са собом понели знамениту икону Богородице, и реликвије царице Теофане и Св. Петке. У Цариграду су ти становници Београда добили терен уз главни градски бедем да у њему оснују махалу која је добила име Белиград махала, и дозволу да подигну своју цркву коју су, као неку сен своје београдске цркве, такође посветили Успењу Богородице.

А у граду на ушћу Саве у Дунав остали су само зидови: звона су поразбијана јер Турци су увек тако радили са освојеним градовима, а фреске прекречене. Катедрална црква Београда кренула је на свој пут нестанка.

Будући, међутим, да је служила као џамија, зграда ће се наредна два века одржати на лицу земље. У аустро-турским ратовима који су уследили, збрисане су, међутим, и Палата чији су последњи остаци изронили пред нас 1977, и остале зграде комплекса.

Овоземаљски крај цркве Успења Пресвете Богородице уследио је 17. августа 1717, при освајању Београда од стране Евгенија Савојског, када је у једној од најјезивијих епизода свих страшних београдских калварија, експлодирао турски барутни магацин укопан у тло у близини Велике цркве. Срушене су тада све зграде Доњег Београда. У барокној реконструкцији града која је уследила неку годину касније, обрушени материјал са Горњег града затрпао је оно што је било видљиво од митрополијске Палате, чувајући их тако за нас данас, док су Аустријанци у нивелисању терена уништили последње остатке саборне цркве средњовековног Београда, остављајући нам случајно, у шуту и муљу, само фрагмент једне мермерне плоче са речима једног великог владара који је први у историји Београд начинио престоницом Србије.

Средњовековна црква Успења Пресвете Богородице остаје тако за житеље Београда memento mori који нам ноћу враћа дах прошлости коју нисмо успели да обликујемо према себи, и живота који је, као кратки бљесак сунца на позлаћеном крсту Велике цркве, у једном тренутку историје био наш белег на Земљи, да би потом нестао у тој земљи, остављајући нас да сањамо молитве које никад нећемо изговорити.

 

Црква Успења Пресвете Богородице, на дрворезу Волфганга Реша на којој је приказано турско освајање Београда 1521. (детаљ)


  1. век: Арапски инвеститор, немачки градитељ и домаћа клијентела


У међувремену прошли су векови. Београд је преживео још освајања, рушења и грађења; године 1739, по одредбама Београдског мира, Аустријанци су вратили Београд Турцима и срушили све што су у протеклих 20 година подигли да модерна тврђава, настала на рушевинама Успенске цркве, не би пала непријатељу у руке (опет угарско-византијски усуд сељакања камења), Карађорђе је у њему 1806. са својим устаницима пустио први глас слободе модерне Србије, књаз Милош је примио Хатишериф, па је његов син примио кључеве града од Али Ризе, паше београдског, па су дошли Немци: два светска рата, војници-јунаци мајора Гавриловића на овим су обалама брисани са списка Врховне команде, па је дошло бомбардовање 6. априла, па три године касније бомбардовање Савезника, оба су бомбардовања некако пала на Ускрс, а онда су на ред дошли урбанисти и омладинци, 1948. је почела изградња Новог Београда, као логични наставак бомбардерске елегије која ће, међутим, поново над овим Градом бити одсвирана 1999. године, и опет су ту били Савезници који сада нису били савезници са нама али јесу између себе. Тако је, успут, у тренутку када је први пут погођена зграда Централног комитета Партије, данас Палата Ушће којој је управо дозидана зграда близнакиња, нови Београд ушао у Историју, јер је историја на овом ушћу увек обавезно подразумевала крваво ратно крштење које не прашта ни људима ни архитектури.

 

План аустријског рушења Београдске тврђаве после Београдског мира из 1739.

 

Изградња хотела Југославија на Новом Београду, 1948-1949.

И данас, само пар стотина метара узводно Савом од места на коме је, осам векова раније, саграђена саборна црква средњовековног Београда, Београђани поново могу да гледају силни градитељски напор оличен у арапском инвеститору, немачком градитељу и домаћој клијентели: Београд на води, насеље модерног сензибилитета и модерног схватања живота уопште, по ко зна који пут храбро мења београдске визуре обећавајући нове хоризонте живота на обалама београдских река.

Изградња хотела Југославија на Новом Београду, 1948-1949.

Нараслих висинских габарита који вишеструко надвисују физичке димензије некадашњих богомоља средњевековног града, Кула у Београду на води симбол је миленијумских стремљења овог града да се пред Временом усправи и остане чврст. Питање које се намеће је да ли је висина градње, зацртана на 160 или колико год метара, тај пресудни фактор који пред покољењима обезбеђује трајност у памћењу, и чврстину пред наступајућим вековима.

Кула Београда на води, почетак 21. века

Стога би било сасвим умесно апеловати на инвеститоре/градитеље Београда на води да размисле о једној колатералној инвестицији којом би финансирали пројекат конзервације и обнове Митрополијског двора у Београду, чија је садашња презентација на нивоу елементарног представљања камених остатака који пркосе земљи, а којима је потребна заштита од временских прилика, и адекватна расвета, и покривка, а пре свега адаптација подрумских и надземних простора који би од остатака некадашњег Митрополијског двора начинили жив простор културе и уметности који зрачи својом новом виталношћу. Јер, иначе, ако Београд на води настави да расте док Митрополијски двор кисне и мрзне се, поставља се питање да ли је то разуман однос приоритета у граду који је умео да гледа у очи и Атили Хунском и свим турским султанима док је, кроз све те векове, чекао онај час кад ће постати главни град Србије.

Јер, наиме, снага цркве Успења Пресвете Богородице није лежала у висини и елеганцији кафића у њеном приземљу; била је ту, наиме, једна икона Богородице која је у мраку векова, и кад је пресељена у Цариград, и кад цркве већ одавно више није било над земљом, зрачила невидљивом светлошћу на наше мале животе који су се одвијали овде, или било где у свету.

Хоће ли градња 21. века имати ту концентрисану снагу воље њених градитеља која ће овом Граду пружити животну енергију која је сваком граду неопходна да би гурао кроз историју? Говоримо о снази коју не може да обезбеди ни бетон ни све његове арматуре; говоримо о снази убеђења да живот није само пука егзистенција, сажвакана кора хлеба, састављен крај са крајем или, пак, преливен џеп из ког цури економска добит којој се у зубе не гледа. Да је живот уствари чисто веровање у живот и исконску Лепоту насталу из нашег уверења.

Снага завештања Београда 21. века показаће се, дакле, тек у дубини трећег миленијума, онда кад се будући житељи овог Града, били они Срби, Сиријци, Кинези или ко зна ко, буду нашли пред дилемом где је, дођавола, била та кула некадашњег Београда на води?