Биљана Ђуровић је рођена 24.09.1976. У Аранђеловцу. Завршила је Академију уметности у Новом Саду у класи проф. Петра Банићевића. Играла је како на позоришним сценама широм Србије, тако и на сценама Народног позоришта, Звездара театра, позоришта „Славија“ у Београду, у представама Виде Огњеновић, Душана Ковачевића, Јиржија Менцла... 

Поред рада у позоришту и на телевизији, у Драмском програму Радио Београда је остварила преко стотину великих, главних и насловних улога. За свој уметнички рад вишеструко је награђивана. Носилац је годишње награде „Витомир Богић“ Драмског програма Радио Београда за радиофонију. За улогу Каролине Нојбер у истоименој представи Небојше Ромчевића у режији Милоша Јагодића, Позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, четвороструко је награђена,а за улогу Надежде Петровић у истоименој монодрами, режија Божидар Ђуровић,у продукцији Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну, на Петом међународном фестивалу Нове европске театарске акције – НЕТА у Враци, Бугарска и на 12. Међународном фестивалу монодраме „АЛБАМОНО 2015“ у Корчи, Албанија добила је награде за најбољу женску улогу. 

На прошлогодишњем позоришном фестивалу „Златни витез“ у Москви ,за исту улогу, припало јој је признање Златна диплома – Златни витез. Поред уметничког бави се и педагошким радом. Доцент је на Академији лепих уметности у Београду и Универзитету Синергија у Бијељини где предаје Сценски говор и Културу говора.

Како сте се одлучили за мотив - монодраму о Надежди Петровић?

- С једне стране, Надежда је годинама тиховала у мени, а с друге, изазивала лавину емоција кад год бих се загледала у њена платна, нарочито она која је осликавала у ратном периоду. Размишљала бих често о снази те жене, која би у предаху између две битке и неговања рањеника, узимала четкицу у руке и широким покретима отрзала од заборава пределе кроз које се војска кретала, али и портрете војника, трудећи се и на тај начин да их храбри и да им подиже морал. А онда је једне године „Политика“ објавила албум са кованицама 25 Знаменитих Срба, међу којима су своје место нашле и три Српкиње : Исидора Секулић, Надежда Петровић и Милена Павловић Барили. Сигурно да међу Српкињама има још оних које заслужују епитет „знаменитих“, али наћи се у прве три била је још једна потврда о величини ове жене. Биле су то године када се ишло у сусрет обележавању сто година од Великог рата, а самим тим и 100 година од Надеждине смрти, те се време само наметнуло за оживљавање њене личности и реализацију представе. 

Носите улогу, али сте и потписник текста. Је ли то необично, чудно, да ли то оптерећује или сасвим обрнуто, релаксира глумца?

- Када знате шта хоћете, а Бог вас је обдарио и књижевним даром, и кроз школовање сте научени и да драматизујете, онда сам глумац најбоље осећа којим путем треба да иде. Крајњи производ се, наравно, увек преда неком стручном лицу на проверу, неком писцу коме верујете, и тек после повратне информације, релаксирано се улази у други део процеса, а то је поставка представе. 

Мени је, у овом случају, бескрајно користила сугестија писца, књижевног критичара и професора др Михаила Пантића, који се није сложио са предложеним насловом монодраме. Користећи у тексту и стихове Надеждиног брата, Растка Петровића, осетила сам да је за ту причу најтачнији наслов један Растков стих „ руке без прстију“, да тај стих најбоље описује Србију у Великом рату, али и сликарку која је живот положила за своју земљу. Мени се тај стих тако снажно урезао да сам представу тако насловила. А онда ми је професор Пантић, врло животно рекао „ ово неко треба и да гледа“. 

Тад сам схватила колико наслов може бити привлачан за публику или одбити је суровошћу која се из њега чита. И једноставно смо оставили у наслову представе њено велико име. А шта се све крије иза тог имена, публика уколико жели да сазна, потребно је да дође на представу.

Како сте припремали комад, и шта је то што је пресудно носило ка Надежди Петровић као личности и да ли сте задовољни замишљеним и зацртаним циљевима?

- Оно што ме је носило ка Надежди то је човекољубље. И снага личности коју је та жена поседовала. Готово да нема Србина који не зна макар њену Грачаницу са косовским божурима. Велики део становништва зна и за њен хуманитарни рад, али веома мали број људи познаје под каквим условима се одвијала та хуманост. 

У временима када лично доминира над надличним, било ми је важно да осветлим надлично у њој, ту њену страну и да је поставим као узор на који се можемо угледати. Поред њене личности, врло важан мотив је била и уметност. Шта се дешава са уметношћу, са тим лепим вештинама, кад закуца несрећа на врата. А несреће најчешће иду у јатима. Поред ратних околности, тегобног живота у тим условима, умирања рањеника на њеним рукама, стизале су и вести о личним драмама и трагедијама. 

Одлазак родитеља, једне по једне сестре, тифус који је и њу саму обарао два пута... У таквим околностима, уметност губи битку. Кист се одлаже, штафелај се прекрива и чека се да неман прође. Надежда није дочекала крај рата. Али је њена уметност преживела, и сада 150 година од њеног рођења, та уметност траје и исијава. То је опет метафора Великог петка и Васкрса. И би Велики петак. Али би и васкрсење!

А што се припреме саме представе тиче, она се у мени рађала још током драматизације. За свега пар мизансценских проба представа је стала на ноге, под будним оком редитеља, који је потом атмосферу даље преносио играјући се са светлосним штимунзима. 

А када говоримо о циљевима. Мој једини циљ је био да што веродостојније прикажем Надежду Петровић. Све што се догодило преко тога, 10 година трајања представе, шест међународних признања, и надасве публика која дубоко потресена напушта салу, плод су посвећености и моје и Надеждине. 

Шта је подразумевала припрема, обликовање улоге, и да ли је Надежда Петровић доловљена у бити?

- Припрема је подразумевала истраживачки рад. Све што ми је дошло под руку, гутала сам, не читала. Трагала. Трагала за материјалима, за фотографијама које је она сачинила као прва жена ратни репортер, за њеним портретима које сам дубоко анализирала, посматрала и који су ми помогли да јој се приближим кроз гест. Кроз трагање за Надеждом упознала сам и развој болести пегавог тифуса, консултујући инфектолога да ме проведе кроз све те фазе како бих што веродостојније приказала те њене последње сате овоземаљског живота. Једноставно речено, живела сам интензивно са њом десет месеци колико је трајала припрема. 

А ево, живим и данас. А да ли је доловљена у бити....Мислим да јесте. Пре сваког извођења, уђем у цркву, запалим воштаницу и помолим се за њену душу, да ми допусти да је оживим. Тако да верујем да ми се дала.

Да ли проничемо суштински до ове велике хероине, и да ли смо довољно критични ка себи, држави, нацији у односу на Надежду и лик који тумачите?

- Мислим да публика тек кад изађе са представе схвати колико је била велика и значајна ова жена. И сигурна сам да се под тим утиском сваки човек, бар за тренутак освести. А куда и како даље настављају... светла на позорници и у сали се гасе. Сви одлазимо у мрак. И ја са сцене, и публика из сале. А да ли проналазимо светло у том мраку, то зависи од сваког појединачно. 

Да ли сте спознали у истраживачком процесу улоге Надежде на подручју Македоније, добротољубље - Коло српских сестра, али и драму о Мицку Крстићу коју је написала? 

- Драма под називом „Војвода Мицко Поречанин“ је била за мене фасцинантно откриће. То је можда и најлепша спознаја током истраживачког поступка. Иако та драма никада није постављена на сцени, јер су оспораване Надеждине књижевне вредности, мотив који се јавља у тој драми је толико снажан и тако потресно описује страдање Срба на подручју Маћедоније, да завређује неку вешту драматуршку руку, која би ту причу мало преобукла и поставила на сцену. 

Надежда је тим својим рукописом приказала драму античких сразмера. А када је реч о „Колу српских сестара“ готово да сам сигурна да је „Коло“ основано Надеждиним снагама и упорношћу. Иако се водила као један од оснивача и постављена на место секретара, мислим да је снага „Кола“ била у Надеждиној снази, да је она била коловођа. Самим тим, тај значајни део њеног живота, приказан је и у монодрами у два сегмента. Један је говор са терасе Народног
позоришта у организацији „Кола српских сестара“ а поводом Анексије Босне и Херцеговине, а други је, опис путовања делегације „Кола“ кроз Маћедонију и подршка српском живљу коју су сестре пружале. 

Надеждина сила и снага, храброст, огледа се и у једној реченици ,у кући учитеља Лазара Кујунџића, где окупљеним Србима предајући новац каже :“Узмите, браћо, тај новац. Употребите га на оно што вам потребе изискују. Наместо плугова и мотика купујте пушке, а наместо семена муницију. Њоме засејте прво семе за слободу... а донде, нико неће знати да су сестре из Србије, у житу и плугу, донеле и муницију!“ Са радошћу играм и тај део у представи, али и са тугом...

Гостујете у Ресену током јула месеца ове године, чиме ћете представити на овом фестивалу?

- Када сам 2016. године била селектована, управо са монодрамом „Надежда Петровић“ за фестивал „Глумац Европе“ и предложена од стране угледног, сада почившег колеге Благоја Стефановског, нисам ни помишљала да ћу на крају фестивала понети главну награду. Памтим те дивне људе, професоре Јордана Плевнеша и Гоцета Ристовског, Мета Јовановског, као велику подршку. Ето, прошло је осам година од тада, и очигледно да они који још увек одржавају пламен тог фестивала, да памте и они, и Надежду и мене. 

Тако је стигао позив од професора Плевнеша за овогодишњи фестивал, на коме ћу бити гост и представити се ауторским пројектом под називом „Шекспирове поетске руковети“. Избор Шекспирових сонета, у препеву Стевана Раичковића сам сама сачинила, док сам избор музике препустила професору Зорану Јерковићу и верујем да ће и у Ресену то бити један празник стиха у славу највећег. 
У славу Шекспира!

О ПРЕДСТАВИ

Радња монодраме „Надежда Петровић“ се догађа последњег дана живота ове велике сликарке и добровољне болничарке, у соби Ваљевске болнице 3. априла 1915.године,у времену када Србијом харају ратни вихор и епидемија пегавог тифуса.

Упркос потпуној изнемоглости од епидемије, која је није мимоишла,ова знаменита,храбра,родољубива и човекољубива жена до последњег тренутка – преиспитује (не)моћ уметности у рату, размишљајући о „чуду живота и смрти“ – безуспешно покушавајући да се придигне и врати рањеницима и болесницима. 

Драматизација: Биљана Ђуровић
Режија Божидар Ђуровић
Сценографија и костим – Марина Вукасовић Меденица
Музика – Светислав Божић
Дизајн звука – Зоран Јерковић
Графички дизајн – Зоран Блажина

Милутин Станчић