Скупљајући материјале и изворе за своју докторску дисертацију, пре око четврт века, на овој институцију где се управо налазимо, имао сам част и задовољство, да у лику академика Стефановића пронађем својевидног ментора у овом делу музикологије, са његовим вредним сугестијама, које сам искористио у писању докторске дисертације. С друге стране, сусрет са неким колегама, као др Даницом Петровић, био ми је и онда, а верујем биће и сада изузетно инспиративан, јер се ради такође о једном од најзначајнијих истраживача српске средњевековне музике у светским оквирима, са многим констатацијама у њеном богатом опусу, који се односе и на средњевековну музику на тлу Македоније, а које сам такође искористио у процесу стварања те дисертације, одбрањеној 2001. године, на ФМУ у Скопљу. Да поменем и мог главног ментора у музиколошком смислу уопште – име проф. др Драгослава Ортакова, мог оца и професора, који верујем да би и сам био овде, јер пре него што нас је заувек напустио пре 17 година, често, т.ј. кад год је био у прилици, је долазио у овом дивном Београду, управо на Музиколошком институту САНУ. Главна тема споменуте дисертације, коју сам касније продубио и издао као књигу под именом „Ars Kukuzeliana“, су акултурациски процеси у византијско – словенској музици у Македонији од 9. – 19. века, са посебним акцентом на живот и дело Св. Јована Кукузеља, што се уосталом види и од самог наслова те књиге.
Тема мог осврта је „Исаија Србин, композитор српско-византијске музичке традиције 14. и 15. века“, где су сагледани лик и дело тог најзначајнијег српског композитора и преписивача из друге половине 15. века. Све оно што данас знамо о Јеромонаху Исаији Србину, као и о осталим композиторима српске провенијенције 15. века, треба перципирати у смислу једне развојне српске појачке традиције, од времена Немањића и прве службе под окриљем Св. Саве у 13. веку, до најновијих времена у прошлом и овом, 21. веку на пољу српског црквеног појања. У зборнику „Стара српска музика“, једном од два најауторитативна зборника за проучавање српско-византијске музичке традиције (други је „Српска музика кроз векове“), оба у издању Музиколошког института САНУ из седамдесетих година прошлога века, Димитрије Стефановић истиче да је рукопис бр. 928, који се данас чува у Народној библиотеци у Атини, од изузетне важности за историју српског појања. Двојезични, грчки и црквенословенски рукопис српске редакције, садржи и дела тројице композитора, за које судимо да потичу из српског народа, по ономе како су записана њихова имена: Кир Стефан Србин, Никола Србин и Исаија Србин. Дела последњег, Јеромонаха Исаија Србина, написана на црквенословенском језику српске редакције, чине скоро трећину рукописа и представљају значајне примере старог српског појања. (Стефановић 1975: 22). Између више песама као што су „Псаломник” (кратки похвални стихови за различите празнике и светитеље), „Свети Боже“, „Јелици“, неколико „Алилуја“, „Ускршњи тропар“, три стихире за празник „Ваведења“ и три за празник „Успења Богородице“, и по једна стихира за „Богојављење“ као и за „Св. Теодосију општежитељном“, налази се и Исаијин опсежан Српски полијелеј („Полиелеос Сервикос“) са стиховима 134. псалма, и то на два места: прво на црквенословенском језику српске редакције, а затим на грчком језику.
Од самог текста дознајемо да је Исаија Србин био не само композитор, већ и преписивач у манастиру посвећеном Успењу Пресвете Богородице, манастира у месту Матејче, близу Куманова, на обронцима Скопске Црне Горе у Македонији. Манастир је био задужбина Јелене, жене Цара Душана, која је била грчког порекла, а која је касније била позната под именом монахиња Јелисавета. У Лесновском манастиру из 14. века у Македонији, поред фреске њеног супруга, цара Душана са словенским натписом, налази се и фреска са њеним ликом, али са грчим натписом. (Стефановић 1975: 25).
По мишљењу неких музиколога, а узимајући у обзир податак, да не постоје старији рукописи пре 15. или из тог века, где се помињу имена других музичара са ових простора, може се тврдити да је Исаија Србин, један од најранијих јужнословенских музичара, познат по имену и месту свог деловања. Поред других вредности, атински рукопис даје драгоцене податке о музичком култу ка јужнословенским и византијским светитељима: Јовану Рилском, Јоакиму Осоговском, Прохору Пчињском, Димитрију Солунском, као и о петозарним светитељима: Нестору, Игнатију, Авксентију, Евгенију, Мардарију и Оресту, чији су ликови заступљени у македонском и у српском сликарству.
Имајући у виду да се византијска и византијско-словенска музика у целини, у њеном целокупном историјском развоју, највише преносила усменим путем, као у случају народне музике, а знајући с друге стране, да се Јеромонах Исаија Србин, у временској димензији, налази на средини или на пола пута, у развоју писане и усмене српско-византијске музичке традиције, од првих почетака па све до данас, српској музикологији се у овом тренутку отварају нова питања, у вези његовог дела, која у будућности могу да доведу до интересантних резултата. Главни и пресудни фактори у формирању литургијских напева кроз векове, у свим византијско-словенским срединама, па тако и у Србији, су утицај фолклора и улога језика у метричком, т.ј. музичко синтактичком приспособљавању традиционалних византијских напева српском језику (Ортаков 2001: 35). Снажан утицај фолклора у српско-византијском појању је неоспорно и уверљиво забележено у записима и ауторским “творенијама“ из 19. и 20. века, а дух фолклора је присутан и у низу транскрипција које сежу и дубље у прошлост ове црквено-музичке традиције. И као што на пример, музиколошки извори говоре о неким “варварским“ елементима у делу Јована Кукузеља, а у византијским изворима фигурира термин “дизикон“ (западно), за црквено појање специфично за неке територије, који су били западно од византијских центара у његово време, у склопу византијско-словенске музике у Македонији, одакле највероватно и потиче тај велики црквено-музички реформатор из 14. века, тако у случају Јеромонаха Исаија Србина, стотину година касније, треба да пратимо ту широку лепезу мелодијско-текстуалних девијација од канона званичних византијских мелодија тога времена. У тој тзв. “Византији без Византије“ у другој половини 15. века, опада утицај њених главних духовних центара, па логички претпостављамо да долази до већег пробоја музичко-фолклорних елемената у српско-византијским напевима. У том периоду, долази још више до израза индивидуални фактор, т.ј. стилске варијанте тих напева, у делима најистакнутијих аутора и преписивача, псалтоса и доместика саборних храмова и већих манастира, као што је случај са тројицом споменутих српских аутора у атинском рукопису, посебно Јеромонахом Исаијем Србином.
Грчки музиколог Димитри Кономос, истиче да “литургиски напеви написани касновизантијском нотацијом, добијају ’свету ауру’ и постају модели за црквене мелодије следећих генерација музичких стваралаца“. Ова констатација се свакако односи и на дело Исаије Србина, а у неким трисветим песмама из атинског рукописа, “он се претставља као врхунски инвентиван композитор, који доноси нове стваралачке елементе, са дубоком имагинацијом, али још увек у оквирима устаљених принципа у погледу форме и мелодије“ (Conomos 1974:78). Као у случају Јована Кукузеља, тако и код Исаије Србина, са великом дозом вероватноће се ради о фолклорним напевима, за које ћемо можда бити свесни кроз њихове транскрипције из неких новијих рукописа, т.ј. оних који су нам временски ближи.
У научним круговима, који се баве истраживањем византијске, старе словенске и источноевропске музике, све више преовлађује мишљење о упоредном проучавању и дешифрацији средњевековних неуматских рукописа, са проучавањем савремене црквенопојачке праксе, исто тако - да се упоређује садашње стање у том смислу, с оним из 19. века, познато из постојних рукописа и публикација, и на такав начин да се улази све дубље у прошлост (Ортаков 2001: 158). Ова методологија може да буде веома корисна у истраживању неких значајних рукописа средњевековне музике, насталих на тлу некадашње Србије, који се данас налазе у збиркама и библиотекама ван ове земље, као што је случај са атинским рукописом и оставштином Исаије Србина. Будућа компаративна истраживања тог и других релевантних извора, могли би донекле да доведу до посредне реконструкције у разграничењу старог напева на домаћем тлу. С друге стране, као што истиче Даница Петровић, ми „морамо бити свесни да је јужнословенска средњовековна уметност део далеко веће, византијске културне традиције, и да се само кроз византијску уметност може сагледати развој, значај, симболика и лепота уметничких дела ствараних на територији јужнословенских земаља.” (Petrovic 1982: 115) Управо због тога, мислимо да тежиште будућих музиколошких истраживања на овом плану, мора да буде у правцу народне црковно-музичке практике или српског народног црквеног појања. Исаија Србин је парадигма вишевековног преношења “неовизантијске” или “Кукузељеве” неуматске нотације у српско-византијској музичкој традицији, све до почетка 19. века, т.ј. до појаве “Хрисантове” нотације. Што се тиче 15. века, где је неоспорно да лик и дело Исаије Србина доминира тим периодом српске музичке историје, он за нас, из данашње перспективе, претставља мост, који води ка вековима где налазимо више фактографског материјала, т.ј. музичких рукописа. У крајњој линији, он и његово дело могу да буду аргумент више о постојању зачетака неке „српске варијанте византијског октоиха“ у 15. веку, певања преузетог из грчког извора, као и у свим осталим византијско-словенским срединама, али певања које се одликује неким новим импровизацијским елементима, како истичу поједини извори, елементи који највероватније потичу из фолклорно-музичке базе српског народа кроз векове (Conomos 1974: 78). У том контексту смо узели велику мисао руског византолога Дмитрија Сергејевича Лихачова, као мото овог излагања (парафразирати мисао). Један други велики византолог – Виктор Бичков у својој „Византијској естетици“, проширује ту мисао на тај начин што каже да она представља својевидни аксиом за све средњовековне културе Јужних Словена.
На крају, у правцу те методологије компаративног проучавања старијих и новијих слојева српско-византијске традиције, свакако да је незаобилазна активност Стевана Ст. Мокрањца, чији записи неких мелодија у његовом “Општем појању“, су веома слични записима, које је оставио Пера Ж. Илић у проучавању народно црквеног, “инак појања” на Скопској Црној Гори, које је он записао још пре балканских ратова (Петровић 1973: 258). У оквиру сличних проучавања Гевгелијског, Валандовског и Струмичког региона византијско-словенске музике у Македонији, Проф. др Драгослав Ортаков је дошао до закључка да су неке мелодије и начини њиховог извођења, које је он снимио на терену и касније мелографирао, слични неким напевима из “Осмогласника” Стевана Мокрањца (Ортаков 2001: 161). Мокрањчево певање уведено у Вардарском делу Македоније после Првог светског рата, претставља велики и значајни утицај у црквено-музичкој пракси у Македонији, који изискује посебну и детаљну музиколошку анализу.
Бојан Д. Ортаков
Факултет музичких уметности у Скопљу - Група наставних предмета из области теорије музике
ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ
Бичков, В. (1991) Византијска естетика, Београд: Просвета.
Јаковљевиќ, А. (1981) „Codex Atheniensis DCCCCXXVIII и музичката дејност на монахот Исаија од манастирот Матејче, XV век“, Македонска музика 3: 9.
Conomos, D. (1974) Byzantine Trisagia and Cheroubika of the Fourteenth and Fifteenth Centuries – A Study of Late Byzantine Liturgical Chant, Thessaloniki: Patriarchal Institute for Patristic Studies.
Лихачов, Д. (1972) Поетика старе руске књижевности, Београд: БИГЗ.
Ортаков, Д. (2001) Огледи за византиско – словенската музика во Македонија, Скопје: Ворлдбук.
Ортаков, Д. (2001) „Кон проучувањето на народната црковномузичка традиција во Гевгелиско, Валандовско и Струмичко“, Огледи за византиско-словенската музика во Македонија, Скопје: Ворлдбук, 157 – 171.
Ортаков, Б. (2004) Ars Kukuzeliana, Скопје: СОКОМ.
Пено, В. (2014) „О истраживањима црквеног појања у средњовековној Србији”, Музикологија 16: 131 – 154.
Петровић, Д. (1973) „Српско народно црквено појање и његови записивачи“, у С.Ђурић – Клајн (ур.) Српска музика кроз векове, Галерија САНУ 22, Београд: Музиколошки институт и САНУ.
Petrovic, D. (1982) Osmoglasnik u muzickoj tradiciji Juznih Slovena, Beograd: Muzikoloski institut, SANU.
Стефановић, Д. (прир.) (1975) „Музички рукописи из четрнаестог и петнаестог века од значаја за историју српског појања”, у С.Ђурић - Клајн (ур.) Стара српска музика, посебна издања, књига 15/I, Београд: Музиколошки институт САНУ: 17 – 25.
