Несташица кисеоника и свих медицинских средстава изазвана је заузимањем делова Посавине од стране хрватске војске (тзв. ХВО) и муслиманских снага из тзв. Армије БиХ маја 1992. године.

Том хрватско-муслиманском офанзивом, српска територија је пресечена на два дела без копненог коридора. Бања Лука и читава западна Република Српска и Република Српска Крајина су тиме постали потпуно изоловани, без икаквог споја са остатком Републике Српске и Србије.

Врхунац блокаде и све већа несташица основних животних потрепштина је била смрт бањалучких беба.

Прва беба умрла је 22. маја 1992. године, након чега је уследила агонија и смрт осталих беба. До 19. јуна исте године у Бањалуци је умрло 12 беба које су постале симбол кршења људских права и нељудскости колективног запада и УН-а. Касније, тринаеста беба Слађана Кобаш изгубила је битку за живот са 14 година, а четрнаестој беби Марку Медаковићу недостатак кисеоника оставио је последице за читав живот.

Због свега тога, Војска Републике Српске, у садејству са Српском Војском Крајине, отпочела је највећу војну операцију у отаџбинском рату "Коридор".

Битка за Коридор трајала је од 14. до 26. јуна 1992. године и завршила се пробојем блокаде и општом српском победом у свим правцима.

Касније у народу ова историјска војна победа је названа "Коридор живота", јер је омогућила нове животе и да више не умиру српска деца због хрватско-муслиманских напада, као и забрана белосветских моћника и разноразних западних вуцибатина и превараната који су тумарали српским простором.

Бањалучке бебе су биле кап која је прелила чашу и која је донела деблокаду српског простора, а како је и сам генерал ВРС Момир Талић говорио:

"Нећу да дјеца више умиру".