Колико има србистичких катедара на факултетима у Србији, толико је различитих планова и програма наставе, не подударају се сасвим чак ни у делу који је обавезан, а у оном изборном има стотину разноврсних предмета у понуди и међу њима не постоји баш ниједан који је исти на свим високошколским установама. Озбиљне су и превелике разлике у настави српског језика и књижевности између појединих србистичких катедара, то јест одсека и департмана на којима стасавају будући лингвисти, а ситуација није много боља ни када је реч о високошколским установама које образују учитеље – потврђују посвећене и темељне анализе (не)усаглашености планова и програма србистике у Србији, Црној Гори и Републици Српској предочене минулог викенда на Петој интеркатедарској србистичкој конференцији у Тршићу.

То је најзначајније годишње окупљање србиста у Научнообразовно-културном центру „Вук Караџић” које отвара најважније, најболније и најкомпликованије теме србистике уопште. Ова о плановима и програмима провејавала је и на претходне четири конференције, а сада, будући примарна, добрано је осветлила јаз који је парадоксално настао и бивао све већи у последње безмало две деценије, откако се и код нас студира по болоњским аршинима. Болоња на српски начин, факат, довела је дотле да је лакше наставити студије српског језика и књижевности у иностранству, него се пребацити с једног на други факултет било ког универзитета у Србији.

– Упоређење предмета и студијских планова и програма показало је превелику неуједначеност, посебно у Србији, што пре упућује на закључак да су у питању катедре у различитим, а не у истој држави. Планови и програми били су много усаглашенији пре болоњског процеса него после његовог увођења, иако је циљ болоњског процеса био пре свега да се обезбеди мобилност студената и да се ускладе наставни планови и програми, уз задржавање специфичности у првом реду у оквиру изборних предмета. А догодило се управо супротно: болоњски процес довео је до тешко схватљиве шароликости кад су у питању не само планови и програми него и предмети, чак и они обавезни, а да се о изборним и не говори. Због тога је готово незамислив прелазак студента с једног у други србистички центар, на пример у трећу годину, јер би такав прелазак подразумевао полагање разлике од готово половине положених предмета, ако не и више – пише у Декларацији о универзитетским плановима и програмима србистике, документу који је утемељен као први пресек стања у пракси и стожер преко потребних промена на добробит студената србистике и српске филологије.

Декларација је једногласно усвојена на стручном скупу у Тршићу на коме су, као и увек, учествовали наставници србистичких катедара свих филолошких, филозофских, учитељских и педагошких факултета у Србији, рачунајући и колеге из Републике Српске и Црне Горе, као и представници Института за српски језик САНУ, Одбора за стандардизацију српског језика, Матице српске, Српске књижевне задруге, Завода за унапређивање образовања и васпитања, Министарства просвете... Свима им је очито, и признају тешко да објасне, да су планови и програми наставе и учења за српски језик и књижевност потпуно идентични у основном и средњем образовању, а готово потпуно различити на универзитетском нивоу.

– Понекад су разлике чак веће од сличности. Једнодушан је закључак да се морају изнаћи начини да се те разлике, ако се не могу потпуно укинути, сведу на најмању могућу меру кад су у питању обавезни предмети. Јер, ако је србистика неспорно у погледу свог предмета истраживања јединствена наука, логично је да буде суштински јединствена и у наставно-научном факултетском процесу – закључено је на конференцији и записано у декларацији.

Да би се дошло до усаглашавања, како је предложено, нужно је да све србистичке катедре одрже заједнички састанак на којем ће усвојити обавезне заједничке предмете (исти број предмета, исти назив предмета, једнак или сличан број часова, уједначену обавезну литературу и идентичан број ЕСП бодова – где је то могуће). А закључци с тог састанка били би обавезујући за све србистичке центре на првој доакредитацији.

Сумирано је и да групе на којима се студира српски језик и књижевност постоје у девет универзитетских центара, и то су: Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Нови Пазар, Приштина (с привременим седиштем у Косовској Митровици), Бања Лука, Источно Сарајево (Пале) и Никшић. Притом, истакнуто је да не постоје два факултета с подударним основним предметима и плановима и програмима ни из језика ни из књижевности, чак се ни називи предмета с истим језичким или књижевним садржајима не подударају.

Будући учитељи, или професори разредне наставе, у Србији се образују у Београду (са одељењима у Вршцу и Новом Пазару), Сомбору (Универзитет у Новом Саду), Врању (Универзитет у Нишу), Лепосавићу (Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици), Ужицу и Јагодини (Универзитет и Крагујевцу), а у Републици Српској на два факултета: педагошком у Бијељини (Универзитет у Источном Сарајеву) и Филозофском (Универзитет у Бањој Луци).

– Иако је боље, ни стање са плановима и програмима језика и књижевности на тим факултетима не може се сматрати добрим – јер и ту, усагласили су се србисти, постоје велике разлике, а анализа је показала и да је предмет српски језик сведен на једну школску годину, што је недопустиво.

Процена је учесника да је ово била можда и најбоља и најзначајнија међу досадашњим србистичким конференцијама у Тршићу, а свака је била од посебног значаја и изазвала је буру у стручној јавности и шире.

– Овим, буквално речено, на неки начин завршавамо тему, али не завршавамо посао. Једна ствар је очигледна, то се и у закључцима види, да се никад нисмо ни договарали о плановима и програмима, да како је дошао акредитацијски систем по Болоњској декларацији, тако смо се ми све више растурали и свако је радио како је мислио да му најбоље одговара. Будући да сам радио готово баш на свим универзитетима, одлично знам како се праве планови и програми. У 90 одсто случајева правимо их према наставницима, да им се обезбеди број часова и тако даље, и највећи проблем јесте заправо ту. Али тај проблем ћемо морати да превазиђемо тако што ћемо имати бар јединствену базу. Не може да се деси да синтакса која је положена, рецимо, у Београду или Косовској Митровици, не буде призната у Крагујевцу, а то се и те како догађа – сумирао је проф. др Милош Ковачевић, председник програмског одбора конференције.

Тема предстојећег скупа, најављено је, биће статус српског језика и књижевности у иностранству, „и језички и политички једна од неуралгичних тачака, с подтемама које подразумевају лекторате и српске допунске школе у иностранству”, како је предочио Ковачевић. 

Брборић: Све што смо чули – врло је лоше

Озбиљност и темељна припрема, по оцени учесника конференције, значи елите српске филологије, биле су очите приликом сваког од укупно око 20 пленарних реферата и кореферата. Те предочене упоредне анализе које су потврдиле фрапантну неуједначеност почев од назива предмета, преко броја часова и семестара до садржаја предмета, биће сабране у зборник радова са овог скупа, чије се објављивање очекује за годину дана, уочи наредне, шесте Интеркатедарске србистичке конференције.

– Ако бисмо изводили закључке на основу реферата с ове конференције, могли бисмо, на пример, рећи да Нови Пазар није у Србији, а морамо да учинимо што можемо, као одговорни појединци и одговоран еснаф, сви србистички центри, да кажемо где се налазимо, да скренемо пажњу на проблеме и заједно видимо куда ћемо даље, јер што смо овде чули није добро, врло је лоше – казао је проф. др Вељко Брборић, уредник Пете интеркатедарске србистичке конференције.

ПОЛИТИКА