22. мај 2015.
,,Дођу времена, кад паметни заћуте,
будале проговоре, а фукара се обогати",
рекао је нобеловац Иво Андрић.

Повод мог обраћања преко електронских медијума је дегутантно писаније Михајла Недића из Београда. Примедбе упућене на моју адресу и у вези моје ,,kњижице", не вреде ни лулу дувана, како то наш народ каже, јер за наведене тврдње и инсинуације не постоје никакви аргументи.По речнику који употребљава и инсинуацијама у вези моје личности, илузорно би било да се одговара и полемише са болесним амбицијама Михајла Недића. Ипак, ради информисања јавности, потрудићу се да са пар речи одговорим на ове бескрупулозне нападе и потцењивање моје личности.

Наиме, моја ,,књижица'', како је Недић назива, под насловом ,,Побуда'' има цирка 230 густо куцаних страна са фонтовима 12 и 10. Свака страна у просеку има 50 редова, а сваки ред 73 слова. Сви они који пишу и штампају књиге знају да је то дупло више него просечан новинарски текст по једној страни. Према томе, та моја ,,књижица'" садржи 460 страна просечног новинарског текста по једној страни. Подсећам споменутог господина који не зна како то изгледа, јер никада ништа није написао нити објавио, или барем ушао у неку библиотеку да прочита коју књигу, него је цео живот провео по кафанама правећи интриге и причајући кафанске приче.

Што се тиче ,,Удружења Срба и Црногораца у Македонији'', за које каже да је био иницијатор и оснивач са својим пријатељима, желим да истакнем да дотични на готово две стране од укупно 5, прича бајке о својој иницијативи, бројној демократској скупштини, програмским циљевима, те о његовом формирању месних одбора. То је тако добро урађено и постављено на здраве ноге да се то Удружење врло брзо распало и завршило на буњишту историје, чега смо сведоци. Црногорци су касније формирали своје удружење, а Срби своју заједницу. Све се то завршило онако као што се распала Југославија која је била погубна за Србију и српски народ.

Са друге стране, Демократска Партија Срба у Македонији за чије формирање сам био иницијатор и чији сам био оснивач са својим пријатељима и дан-данас постоји и ради. Наравно, руководства ће се мењати и то је у духу демократије, али ће партија још дуго, дуго постојати.

Што се тиче Слободана Милошевића, кога Недић хвали, могу да кажем и одговорно да тврдим да никада нисам био ничији полтрон, па ни његов. Да ли је он био користан или штетан за Србију и српски народ то ће суд историје да каже у времену које је пред нама. Ја нисам компетентан за то, а ни Михајло Недић. Лично мислим да је неписмени Милош Обреновић боље владао Србијом, него факултетски образовани Слободан Милошевић.

Што се тиче умешаности Слободана Милошевића у формирање Удружења, Недић ми је једном приликом лично рекао у присуству неколико људи које нећу да именујем, да је и он био консултован пре формирања Удружења Срба и Црногораца и да је његов одговор био:,,Добро, али мудро''. Јасно је да се без његовог благослова ништа није могло урадити. Али, Михајло Недић је то заборавио, што ме не чуди, јер са годинама опада и меморија. Уосталом и ја сам многе ствари заборавио – прошло је четврт века.

Даље, Недић наводи 20. страну моје књиге, као доказ моје сарадње са македонском полицијом. Управо на тој страници нема ни једне једине речи о мојој наводној сарадњи са македонском полицијом. Приложићу фотокопију те странице. Камо среће да сам био сарадник македонске полиције, барем ме не би хапсили. Уосталом, која то полиција у свету хапси своје сараднике.

Ако је Кумановска скупштина одржана марта месеца 1992. године, на којој је присуствовало 182 легално изабраних делегата, за које каже да смо их довели у заблуду, и да је то била ,,црна мрља'' у српско – црногорском покрету, шта рећи о скупштини коју је сам Недић организовао на Брезовици октобра 1992. године, а којој је присуствовало једва 25 људи, скупљених с брда – с дола, или испред зграде у Улици 27. март, која је далеко ,,црња мрља'' у том српско – црногорском покрету. На тој ,,скупштини" Недић је скочио да се бије са Миланом Стаменковићем. Вероватно је и то заборавио.

У поглављу ,,Помоћ'', господин Михајло Недић спомиње некакав ,,споразум о решавању српског питања''. Пре свега, тачан назив тог документа је ,,Договорни записник'', који је признат од стране Организације Уједињених нација и депонован у њеном седишту у Женеви и то је једини писани документ о статусу и положају Срба у Македонији. Македонска власт и дан данас поштује и строго се придржава свих одредби тог документа.

Захваљујући управо том документу, Срби су ,,ушли" у Устав Македоније и добили статус народа. Дакле, као део српског народа који живи у Македонији и који је постао конститутивни елемент Републике Македоније, а стекао је и сва права у области образовања, културе, религије и заштите културно-историјских споменика. Све то пише у Уставу Републике Македоније. Но, дотични није ни видео, а камо ли прочитао Устав Републике Македоније.

Управо због таквих паушалних оцена и неверних Тома, у мојој књизи приложен је скенирани оригинални текст (на енглеском језику) тог документа. Не само овај документ, сви дописи, писма, уговори, новинарски написи и друго, скенирани су и приложени на страницама књиге као ,,корпус деликте'', за све оно што се догађало у десетогодишњем периоду 1991 – 2001. Ја не дајем копије некаквих чланских књижица, похвале, овлашћења или слично, јер је то безначајно за српски народ у Македонији.

Михајло Недић каже да је 11. октобра 1993. године у манастиру Св. Прохор Пчињским одржан састанак представника свих асоцијација Срба. Питам се којих то асоцијација – што их не наброји. Треба погледати списак регистрованих асоцијација Срба у то време. Тада их је било само две и то: Демократска партија Срба, чији сам председник био и Удружење Срба и Црногораца, чији је председник био Бошко Деспотовић. Више је него очигледно, да су Недић и Бошко у договору са Бјелицом организовали целу ујдурму. Нажалост, није успела, јер је у пракси, тај договор који сам Ја потписао, био имплементиран.

Даље, каже да кроз целу књигу нападам Богољуба Бјелицу и Бошка Деспотовића, што није тачно, јер се Бошко спомиње само у поднаслову 3.4., а Богољуб Бјелица само у тачки 3.7.3. што није ни десети део књиге.
Што се тиче Богољуба Бјелице, могу да кажем да је на захтев тадашњег руководства Демократске партије на челу са мном, одмах после састанка у Прохору Пчињском, смењен са функције Министра за Србе ван Србије и пребачен на рад у Министарство одбране. Касније, после хапшења Милошевића, искључен је из Главног одбора Социјалистичке партије Србије.

Господин Михајло Недић много хвали Бошка Деспотовића, каже да је добар привредник, патриота, велики борац за права Срба у Македонији итд. Ако је све то тако, поставља се питање зашто је само после девет месеци поднео оставку? Ваљда је мислио да је Удружење Срба и Црногораца неки општински комитет Комунистичке партије, па ће сви да трче и да раде, а он ће само телефоном да даје инструкције и да ће га колима возити од састанка до састанка. Е, то тада није могло. То време је прошло. Но, био је довољно интелигентан да то брзо схвати и на време се повуче.

Недић даље каже да није добро познавао Драгољуба Новаковића. Не знам како га није срамота, кад је барем десет пута попио кафу у његовој кући. Наиме, када смо после Кумановске скупштине остали без просторија на Аеродрому, јер је Војводић одбио да потпише уговор о закупу са ,,Ободиним'' из Цетиња, састанци Удружења Срба и Црногораца одржавани су у кући Драгољуба Новаковића, а партијски састанци у мом стану.

Такво стање је трајало све док се лично нисам изборио за зграду у Улици 27. марта број 11 у Скопљу. Због те зграде четири пута сам путовао у Приштину да молим тадашњег стечајног управника – судију Тадић Огњена да нам да барем приземље те зграде. Међутим, он је пазарио зграду за 600.000 марака са партијом Милана Панчевског, председником Савеза комуниста – покрета за Југославију. Био сам присиљен да на коленима молим тадашњег премијера Македоније др Николу Кљусева да спречи купопродају српске имовине у Македонији и он је следећег дана поднео предлог закона пред Собрањем Македоније, којим се забрањује купопродаја имовине свих ЈУ – република у Македонији до окончања суксесије.

Најзад, замолио сам тадашњег координатора СПС-а за Косово и Метохију (преко Славка Веиновића), да изврши притисак на тадашњег стечајног управника, да нам уступи приземље зграде ,,Косовопромета'' у Скопљу. Стечајни управник је дошао у Скопље и хтео је да направи уговор само са Партијом. Али, ја сам позвао Бошка и заједно смо потписали уговор о закупу просторија.

Господин Михајло Недић је сво то време био на Косову и много нам је помогао. Наиме, као удружење, узели су много прикладније и боље просторије него ми као партија. Нисмо хтели да правимо проблеме око тога. Толико о Недићевој помоћи Србима у Македонији.
Што се тиче писанија у поглављу ,,Истина'', ту је Недић превазишао себе. Истина је само оно што он каже, а оно што српски народ у Македонији мисли о мени и мојој политичкој партији не треба да га секира. То је мој проблем. Боље је да размисли шта српски народ у Србији мисли о Његовој политичкој партији. То је суштински проблем.

Спомиње потписе и моју другу политичку партију Демократски Савез Срба у Македонији, који сам формирао још 1994. године, како би продужио политичку борбу за права Срба у Македонији. Она постоји и дан данас са истим људима са којима сам је и формирао, само под другим именом - Српска партија у Македонији. Због година повукао сам се из политичког живота Македоније још 2011. године.

Што се тиче уласка у Парламент, желим да потенцирам да мени као универзитетском професору не личи да будем ,,декор'' у нечијем парламенту. Таква позиција више одговара уличним трговцима и профитерима, него мени.

Даље, каже да ми је била жеља да моја земља буде бомбардована. Та жеља је била толико јака да је онима који су то урадили горела амбасада, а мене је са још 20 људи, македонска полиција ухапсила и интернирала.

Каже да је био политички представник Партије и Удружења у СРЈ. Не знам с ким је то разговарао у тој СРЈ. Да ли са Момиром Булатовићем или са Милом Ђукановићем, а не сећам се да га је примио Добрица Ћосић. Но, убрзо се распала та СРЈ, где их је онда представљао?

Михајло Недић даље каже да сам напао државу Србију и Српску православну цркву. Није тачно. Нисам ја напао државу Србију и Светосавску православну цркву. Ја сам напао руководство државе Србије, дакле режим Слободана Милошевића и руководство Српске православне цркве, дакле архијерејски Синод и то због њиховог индолентног односа према српском народу у Македонији и верницима светосавске православне цркве у Македонији, који су били изложени полициској тортури по националној и верској основи (привођење у полицијским станицама, саслушавање, батинање, хапшење, суђење итд.).

Та моја критика била је изузетно корисна и плодна и дала је изванредне резултате, јер је убрзо режим у Београду признао Републику Македонију, која је већ била чланица Организације Уједињених нација, па је полицијска тортура по националној основи престала. Док је Српска православна црква са Шизматичком православном црквом у Македонији потписала Уговор о јединству Пећке патријаршије и Охридске архиепископије, а мало касније је мог старог пријатеља архитекту Зорана Вранишковског унапредила, односно, како попови кажу, хиротонисала у Архиепископа Православне охридске архиепископије. Тако су верници Срби у Македонији добили своју светосавску православну цркву.

Све то пише у тој мојој, како Недић каже ,,књижици''. Али, он није прочитао ту ,,књижицу'', већ је само прелистао и погледао неке поднаслове. Интелегентни људи не читају само редове, они читају и између редова.

Желим да подсетим да је са аспекта мог 20-годишњег политичког рада са српским народом у Македонији остао дубоки траг, а то су две политичке партије: Демократска партија Срба у Македонији и Српска партија у Македонији, које и дан данас раде и функционишу; и три ванстраначке организације и то: Српска заједница у Македонији ,,Свети Сава'', Удружење Срба у Македонији и Удружење за заштиту и очување српских споменика у Македонији, које такође функционишу.

Са аспекта стручног и научног рада сведоче моја ,,писанија": ,,Доње Караслари – туго моја''; ,,Побуда'' - први део; ,,Брегалничка битка – стварност или легенда''.

А о политичком раду Михајла Недића са Србима и Црногорцима у Македонији нема ни цртице, а камо ли неког трага. Његово време је одавно и неумитно прошло. Између нас постоји огромна разлика. Он је побегао из Македоније врло брзо после њеног осамостаљења и вероватно добро профитирао, као и сваки трговац, од продаје ,,својих" некретнина у Македонији. Ја сам остао у Македонији и продужио борбу за права српског народа.

За време најтежих тренутака за моју другу домовину Републику Македонију 2001. године, заједно са тадашњим градоначелником општине Чучер-Сандево, који је тада био потпредседник Демократског Савеза Срба у Македонији, организовали смо сеоске страже на потезу река Лепенац – Липковско језеро. Истовремено, прикупљено је 400 добровољаца – грађана српске националности, који су као армија Републике Македоније држали фронт на истом потезу. Све су то знали терористи са Косова, па се нису усудили да изврше пробој на том потезу, иако су имали одличну логистичку позадину, као што су села са албанским живљем: Блаце, Танушевци, Бродец и други. Питам се где је тада био господин Михајло Недић?

Господин Михајло Недић каже да је у покрајини Косово и Метохија био у највишим органима партије на власти, односно Социјалистичке партије Србије за Косово и Метохију. То је добро. То је на неки начин привилегија, али и велика одговорност. Али, чим је запуцало, Недић је побегао и оставио српски народ на Косову на милост и немилост окупаторима и варварима, па и дан данас бије битку за своја национална и грађанска права. Добри руководиоци, патриоте и вође народа, никада не беже, него остају са народом и деле његову судбину.

У том погледу, скидам капу покојном Слободану Милошевићу, који није побегао као његова жена, него је остао са народом, а народ му је судио онако како му је Бог одредио.

Проф. др Бора Ристић

(Текст је у интералној верзији без интервенција у опреми)