Београд није описан између Истока и Запада, већ као див који се уздиже изнад таквих подела, у поглављима што воде кроз историју и сан о њој, кроз старе хронике и места где се увек враћа. Матић образлаже и својеврсни београдски поглед на свет и стил, наводи све песме о Београду, бележећи све најважније историјске датуме везане за овај град и настанак његових институција и споменика, људе који су имали пресудну улогу, као и записе о њему.
Бранислав Матић је недавно боравио у Македонији, као гост СПОНЕ...

„Мењала су се времена и именици, цивилизације и вере, језици и технологије, али је најдубљи образац Београда остао исти”, каже се у вашој књизи. Који је то образац?

За Југ ти си Север, за Север си Југ. За Исток си Запад, за Запад си Исток. Ако хоћеш да будеш нешто, не покушавај да будеш све. Можеш опстати само у ономе што заиста јеси и само ако препознајеш сва своја лица, сву своју децу. Мост си; ако се ослониш само на једну обалу, срушићеш се. Твоји путеви не могу бити само хоризонтални, већ из дубина архетипа воде увис. Изнад Истока, Запада, Севера, Југа. Твој кључ није у географији и квадратури, него у духу и језику. Мораш бити већи од себе и своје судбине, старији од свог имена, млађи од својих потомака, неизрачунљив својим непријатељима. Мораш знати како се у ропотарницу историје испраћају тобоже вечна царства и незамењиви људи... То су неки елементи вечног обрасца Београда. Учини се понекад да то и није само један град, него једна велика бела идеја која тражи своје посвећенике. Она се не може разумети кроз неурозе модерне метрополе, гунђања због гужви и комуналних проблема, болесна странчарења и подводачки туризам. Али може се назрети кроз важне одреднице српске културе: београдски књижевни стил, београдски хумор, београдски поглед на свет.

У историји града увиђате не само закономерност ратова, освајања, рушења и грађења већ и оно метафизичко, судбинско. Зашто су се после многих племена и народа, освајача и пролазника, Срби и Београд препознали и остали заједно?

Најдубљи образац Београда, видљивог и невидљивог, исти је као српски. Отуд сусрет и разумевање највишег реда. Срби и Београд међусобно не постављају сувишна питања, не објашњавају божанске парадоксе и умеју да „страшне лавове” обришу гумицом. Зато Београд пред Србима отвара двери на крају 13. века, када је део њих дошао на север са краљем Драгутином да се изнова скући. Зато су Срби усвојили Београд на почетку 15. века, када је био само славна рушевина, и са деспотом Стефаном учинили га „седмоврхим и неболепим”. Сви знамо историјске, геополитичке, војне или економске разлоге, али овде није само о томе реч. Потребно је, објашњавах, нешто много више да би један народ одлучио да своју престоницу постави на границу, да живи на рту у туђинском мору, често под опсадом, и да то своје средиште брани до смрти. Били су ту столећима и Келти, и Римљани, и Византинци, и Бугари, и Турци, и Аустријанци, и Угари, и значајне заједнице трговачких народа. Сви су имали здања, бедеме, храмове, пристаништа, базаре. Али само Срби имају велику поезију о Београду: посебне антологије, преко стотину песника, више од две стотине песама, разних врста, у свим књижевним епохама. Београд је за Србе, дакле, и град од песама. У наше време, кад овим изузетним градом покушавају да харају утваре пропалих држава и туђинских идеологија, и моја књига може се читати као лирска одбрана српског Београда.

И ово дело показује колико је Београд страдални град, рушен више од 40 пута, и изнова грађен. Ипак, посебно сте истакли страдање и одбрану из 1915. и 1999. године.

Сваки избор је став. Одбрану из 1915. дочарава знаменита беседа мајора Драгутина Гавриловића, као и споменик који је српским браниоцима Београда подигао задивљени непријатељски командант Аугуст Макензен. А године 1999, осим ратничким херојством и довитљивошћу, бранили смо се експлозијом духа и културе. Шокирали смо свет концертима на нациљаним мостовима, песничким маратонима, препуним позориштима и правом антологијом графита и перформанса. У то се не сме пуцати и нападачи нису имали излазну стратегију. У праву је био песник Новица Тадић: „Тог пролећа на небу изнад Београда 78 дана и ноћи гледали смо пропаст Запада.”

Београд су и људи, његови ствараоци и уметници који су га својим животом овековечили. Када помислите на овај град, на које људе помислите?

Помислим на Деспота који замишљен стоји у библиотеци, у застакљеној највишој кули свог замка, на Милутина Миланковића и Мику Аласа који на Универзитету деле исти собичак, па први долази само пре подне, док је овај други у риболову на Сави. Помислим на свевремену лепу Београђанку која вилински занавља град и помаже нам да издржимо. Помислим на Васка Попу који нам једне ноћи у „Последњој шанси” прича да се олистали предачки штап вратио у Београд. Помислим на луцидног Ацу Лончара који са свог прозора у Доситејевој жбирима Удбе диктира доушнички извештај о себи, на Драгоша Калајића који ми у свом атељеу подно Црвеног крста објашњава зашто је Београд тајни центар света, на „Идоле” док певају песму „Девојко мала”, на Салета Ђорђевића који храбро узима лопту, претрчава терен и у последњој секунди „тројком” потапа Хрватску, на Милоша Црњанског који једне снежне вечери 1921. на Теразијама купује сутрашње новине од колпортера Михаила Максимовича, будућег Светог Јована Шангајског. Помислим на најбоље хроничаре и митографе Београда, од којих готово да нити један није рођен ту (Душко Радовић, Момо Капор, Драган Лакићевић, Либеро Маркони, Дејан Медаковић...). Помислим на вас који пишете овакве текстове и још верујете у реч, упркос свему. У праву сте: далеко најлепша грађевина у Београду су Београђани.

Али Београд су и жртве страдале од идеологије, сахрањене у необележеним хумкама... и њих се сећате?

У великој књижевности Београда важно место имају плачеви и ламенти. Има се у Београду за чим и над чим плакати. О београдским жртвама комунистичког терора 1944–1946. писао сам у „Дуги” још 1990 (тужили су ме због тога више пута и све процесе сам добио.) Потом је владика Атанасије Јевтић служио опела над тим масовним необележеним гробницама у Лисичјем потоку, испод једног фудбалског игралишта на Сењаку, испод парка и дела плаже на Ади... Неопојане кости мученика дозивају у ноћи и не смеју се прећутати. Колико се сећамо, толико нас има.

Чувена кафана „Дарданели” била је давно срушена, временом нестају многа обележја београдског стила и културе. Како да Београд постане метропола и по томе што ће чувати своју пребогату историју на сваком кораку, било из ког да је периода или идеолошке струје?

„Зрелост је све.” Бивало је више пута у историји да Београд запоседну људи који га не разумеју и не воле. Недорасли, похлепни и искомплексирани, наносили су већу штету од ратних рушилаца. Београд је увек морао да пронађе снагу у себи, да и такве обузме својим духом и наметне своја правила, поред осталог надмоћном културом, повратком стида и „уличним борбама”. Метрополе се не граде на провинцијалном епигонству и простачком подражавању. Прави Београђани знају и зашто и како.

ПОЛИТИКА