- Приоритетан критеријум у избору представа био је њихов уметнички квалитет, вредности драмских текстова, режије, глуме, музике, сценографије и костима и све остало било је подређено томе ‒ географско порекло дела, опште тематске одреднице програма, продукцијски услови извођења итд. - навела је ова театролошкиња и позоришна критичарка.
Овогодишњи Такмичарски програм специфичан је по томе што све три праизведбе савремених оригиналних драмских текстова, Милана Рамшака Марковића, Тање Шљивар и Виде Давидовић, долазе из позоришта ван Србије ‒ из Крања и Птуја ("Кишни дан у Гурличу"), Вараждина ("Режим исцељења") и Бања Луке ("Мали ратови и кабине Заре").
- Ову чињеницу треба, пре свега, схватити као афирмацију српске драме и потврду мисије Стеријиног позорја да промовише домаћу драматургију и изван граница наше земље. Селекција је увек одраз продукције, програм фестивала не може ићи квалитативно даље од могућности репертоара позоришта, а они су ове сезоне у Србији, односно између 20. марта 2023. године и 20. марта 2024. године, били врло скромни, у квантитативном али и квалитативном погледу уметничких вредности продукције савремене оригиналне домаће драме (око десет представа). Посматрајући у целини продукцију домаћих текстова у Србији, и ове сезоне је настављен тренд драматизација романа и других књижевних дела (око петнаест представа), затим ауторских пројеката, чији су текстови настајали у радионицама са глумцима, али и према мотивима филмова, и наравно, било је више или мање савремених тумачења нашег драмског наслеђа (око двадесет представа) - анализирала је др Тасић.
Осим три наведене праизведбе оригиналних савремених драмских текстова, у Такмичарски програм улази и ауторски пројекат Андраша Урбана "Било једном у Новом Саду", који преиспитује смисао и функције позоришта у савременом друштву, у контексту историје Новосадског позоришта. На репертоару ће се наћи и адаптација драме "Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878" Албине Подградске, из друге половине деветнаестог века, која је овом приликом први пут изведена у Народном позоришту у Суботици, у заиста несвакидашњој режији Анђелке Николић.
Укључено је и ново читање бајковите и архетипске драме Милене Марковић "Брод за лутке", у необично естетизованом, поетском виђењу Кокана Младеновића, на сцени у Битољу. И на крају, али свакако не најмање важно, у Такмичарском програму биће изведена и нова драматизација Селенићевог романа "Очеви и оци" Кате Ђармати (Народно позориште у Београду), у такође истраживачкој, постдрамској форми редитеља Вељка Мићуновића, којом се траже савремени и свевремени одговори на питања о генерацијским сукобима и наслеђу (ратне) прошлости.
- Истакла бих и вредности представа "Тихо, тише" (Београдско драмско позориште), "Шта ће бити са свима нама" (Народно позориште Тоша Јовановић, Зрењанин) и "Ништа нећемо заборавити (Позориште "Бора Станковић", Врање), које су биле прве "испод црте", такође интригантни и ангажовани одрази борби савременог човека у искорењавању различитих облика друштвених и личних репресија и неједнакости.
Међународни програм "Кругови" чине три вредне представе из Хрватске и Босне и Херцеговине, "Моји тужни монструми" (Градско драмско казалиште Гавела, Загреб), "Црвена вода" (ХНК Сплит) и "Љубичасто" (Камерни театар 55, Сарајево), тематски међусобно блиске у погледу драматичних, трилерских, епских и трагикомичних одсјаја личних и политичких раздора у савременој историји екс-југословенског простора.
"Моји тужни монструми" настали су према најновијем тексту једног од најбољих савремених драмских писаца у региону, Мате Матишића, "Црвена вода" је донела драматизацију изузетног романа Јурице Павичића, а "Љубичасто" је ауторски пројекат Селме Спахић, врло особене форме и значења.
Слоган 69. Позорја "(Пост)апокалиптичне светлости позорница" у највећој мери се односи на представе које су донеле праизведбе савремене драме, али заправо све продукције, и у Такмичарском програму, и у "Круговима" комуницирају са њим у већој или мањој мери.
Слоган одражава потраге протагониста за делићима раздробљених идентитета у (пост)апокалиптичном времену, после кошмара или у кошмару који и даље локално и глобално живимо, након опорављања од екс-југословенских ратова, транзиција, пандемије.
- Другим речима, из апокалиптичне фазе нисмо још изашли, нисмо се превезли на другу страну реке, метафорично речено, нисмо стигли у пост фазу. Апокалиптичност је и даље одредница нашег света, коренито уздрманог бројним ратним жариштима на Планети, која се неминовно одражавају и на локалном плану у виду непрестаних немира изазиваних трагичним вестима, нових економских потешкоћа, уплива миграната, али и упадљивог локалног разбуктавања насиља, као реакције на свеприсутне облике наказности. Радње и животи ликова у представама које ћемо видети на овогодишњем Позорју одражавају овакво време, дистопију суморнију од Орвелових визија, не одустајући од потраге за светлима у скоро мрклом мраку. А без светла нема уметности, позоришта које се увек рађало из потребе за проналаском неуништивог језгра, оног које блиста на крају тмине - закључује селекторка.
БЛИЦ