15. август 2017.

Радмила Лазић је најбољи српски песник који сада пише, али има и других које волим, као што су Драган Јовановић Данилов и Дејан Алексић чије сам нове књиге управо прочитао, истиче за Данас Чарлс Симић.

Неки од тих његових есеја и записа објављени су у књизи Гледај дуго и нетремице, једној у серији Симићевих књига које на српском језику објављује његов издавач Архипелаг.

Непосредан повод за овај разговор, у коме ће бити речи и о поезији и о политици, и о Београду и о Америци, јесте нова књига есеја и сећања Чарлса Симића Тамо где почиње забава коју је, у преводу Весна Рогановић, недавно објавио Архипелаг. У овој књизи Симић пише узбудљива сећања на Београд и бриљантне путописе о Њујорку и америчком Југу, пише о великим српским и светским песницима, представља епизоде из сопствене аутобиографије и даје критичку слику савремене Америке. Јунаци ове књиге су Васко Попа и Иван В. Лалић, Александар Ристовић и Бата Михаиловић, Борислав Пекић и Пабло Неруда, Емили Дикинсон и Адам Загајевски. Почињемо од сећања, стварност нас свакако чека.

Књига Тамо где почиње забава започиње калеидоскопом сећања. Ваша сећања су врло жива, сећате се чудесних детаља из детињства. А опет кроз њих провејава хумор. Кажите нам нешто о том хумору у сећањима.

- Одрастао сам у породици с бескрајним смислом за хумор чак и под немачким, енглеским и америчким бомбама. Нацистичка окупација и све остало што се дешавало током рата и после рата нису спречили моју породицу да се смеје и тада. Моја мајка је мислила да су сви они луди, почев од мог деде Жика. Изузев мене. Деда Жика је саблажњавао људе смејући се свему, па и томе што му се ближила смрт. Обожавао сам га, тако да је нешто од његовог хумора морало да пређе и на мене.

О чему бисте још желели да пишете из свог детињства и одрастања у Београду?

- Мислим да сам већ покрио све све што је оставило утисак на мене почев од бомбардовања 6. априла 1941, када сам имао три године, па до 1953. године, када сам дошао у Сједињене Америчке Државе. У есејима које сам писао о најразличитијим темама током последњих тридесет година често сам се подсећао неких епизода из свог детињства, тако да је све већ ту, мој живот у фрагментима, а ја, уосталом, никада нисам имао ни најмању жељу да напишем књигу у којој бих изнео целу своју аутобиографију.

Имате есеј "Распевани Симићи". Пишете дивно сећање на тренутак када сте у једном њујоршком ресторану пре тридесет пет година слушали Арт Хоудс. Кажете у једном есеју да је човек 1947. године у Београду због слушања џеза могао да заврши у затвору. Шта је за Вас све музика?

- Моји родитељи су се упознали у Музичкој школи "Станковић" раних тридесетих година, где су обоје учили певање. Моја мајка је постала професор на Музичкој академији у Београду, а мој отац, који је био инжењер, забављао је своје другаре у кафани до касно у ноћ певајући севдалинке. Он је волео све врсте музике: опера, џез, блуз, госпел, фадо, танго, руске песме, мађарске циганске песме, француске шансоне - могао бих овако да наставим унедоглед. Моја мајка је имала ужи укус, али је била стално с нама, тако да сам ја одрастао уз музику која је свирала по цео дан, било уживо, на мамином клавиру, или на радију и грамофону.

"Ми смо сирочад идеологија", кажете у есеју "Белешке о поезији и историји". Да ли данас има идеологија? Или је све постало популизам? Шта поезија да ради у популистичким временима?

- Национализам и религија су и даље снаге с којима ћемо се још суочавати. Што се тиче старих идеологија као што су демократија и социјализам, оне губе привлачност. Запрепашћујуће је да њихово место заузима носталгија за неком врстом аутократије (као што је овај лажни популизам чији смо сведоци у Сједињеним Америчким Државама и Европи) са свим својим застрашујућим историјским преседанима: жудња за јаким лидером, мржња према свакоме ко мисли или изгледа другачије и нимало суптилно обећање насиља које ће доћи.

Песници ће радити оно што су одувек радили, неки ће изразити превирања свог времена у својим песмама, док ће га други игнорисати.

Колико је савремена историја изазовна за поезију? Како Вам уопште изгледају ова времена за поезију? За писање поезије и за читање поезије?

- То све зависи од песника. Двоје од највећих америчких песника, Волт Витмен и Емили Дикинсон, реаговали су сасвим различито на амерички Грађански рат. Витмен је написао велики број песама о покољу приликом освајања неког места, док Дикинсон, чији је прозор гледао на цркву поред које су биле честе сахране војника Уније, никада није написала ниједну песму о томе. Упркос томе, никада нисам чуо некога ко тврди да она због тога није добар песник као Витмен.

Преводили сте Васка Попу, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића, Новицу Тадића, Радмилу Лазић и многе друге српске песнике. У књизи Тамо где почиње забава писали сте о некима од њих. Шта је већи изазов за Вас: преводити или тумачити поезију? Или је превођење наставак тумачења само другим средствима? Које бисте још српске песнике препоручили нашим читаоцима?

- Превођење је најнепосредније могуће читање једне песме, много непосредније него било која књижевна анализа. Ја сам предавао књижевност четрдесет пет година и прошао сам кроз стотине песама у факултетским предавањима, тако да говорим из искуства. У превођењу не само да морате разумете песму коју преводите већ морате да се поставите као песник који је написао песму, да уђете у његову главу и говорите на његова уста, свеједно и ако су неки од песника које преводите мртви већ вековима.

Што се тиче мојих препорука, Радмила Лазић је најбољи српски песник који сада пише, али има и других које волим, као што су Драган Јовановић Данилов и Дејан Алексић чије сам нове књиге управо прочитао.

У књизи плени изврстан есеј и путопис "Тамо доле, на Југу". Да ли тај есеј о стању америчког Југа, из прве руке, може бити објашњење неких актуелних догађаја у америчкој политици. Рецимо, победе Трампа?

- Југ је најрелигиознији и најконзервативнији део Сједињених Америчких Држава који никада није преболео пораз у Грађанском рату нити се помирио са својом дугом историјом расизма. Када је стигла вест да је председник Кенеди убијен у Даласу 1963. године, тамошња школска деца су то поздрављала. И многи одрасли су мрзели председника због слања трупа које су требало да помогну интеграцију на школе и универзитете. Наравно, већина белаца гласала је за Трампа, а црнаца за Хилари, у очекивању да ће он бити њихов шампион и да ће вратити црнце, хиспаноамериканце и друге мањине тамо одакле су дошли. Без обзира на све, као што се може видети у мом есеју, постоје многе ствари које волим на америчком Југу.

Последњих година редовно пишете блог за Неw Yорк Ревиеw оф Боокс. Ваше критике савременог друштва и, пре свега, политике су врло оштре и недвосмислене. Проницљив сте и активан посматрач. Да ли је, ипак, актуелни ток догађаја за Вас изненађење?

- Наравно да сам изненађен. Увек потцењујемо подлост и глупост неких од наших суграђана. Ко је могао да замисли да ће милиони америчких радника видети као спасиоца незналицу, патолошког нарциса који презире истину, богаташа који је похлепан за још више богатства и лопова који је преварио или покушао да превари небројено много људи који су радили за њега, али то је оно што имамо у овој поларизованој земљи с политичким системом је у последње време постао превише корумпиран да би решио било који проблем ове нације.