Филм почиње једном од најзначајнијих сцена у историји биоскопа: младић (којег глуми сам Буњуел) бритвом оштро сече око, паралелно са сликом облака који „сече“ месец. Ова сцена одмах поставља тон филма, наглашавајући надреалну природу приказаног и намерно коришћење шокантних и дезоријентисаних слика како би изазвали емоционални одговор код гледаоца.

"Андалузијски гонич" нема традиционалну причу или логичан след. Уместо тога, састоји се од низова асоцијативних слика које преиспитују границе стварности и сна. Сцене су повезане кроз нелинеарне прелазе, са променама у временским и просторним оквирима који делују неприметно, додајући осећај дезоријентације.

У филму, Буњуел и Дали истражују теме као што су сексуалност, подсвест и репресија, користећи визуелну уметност као средство за изражавање дубоко укорењених људских страхова и жеља. Такође, филм је испуњен симболима који су провокативни и често интерпретирани на различите начине. На пример, мрави који излазе из човековог длана могу се посматрати као симбол пропадања или страха од смрти.

Из техничке перспективе, "Андалузијски гонич" је пример иновативности и креативности. Камера и уређивање се користе за стварање визија које су и лепе и узнемирујуће. Ниједна сцена не покушава да буде рационална или лака за разумевање, већ уместо тога има за циљ да изазове шок, неразумевање и размишљање.

Упркос краткој дужини, филм успева да остави трајни утисак на гледаоца, остављајући му осећај нелагодности и неодговорених питања. У контексту надреализма, "Андалузијски пас" је беспрекорно дело које отелотворује основне принципе покрета: подривање логике, оспоравање традиционалних вредности и истраживање дубоких углова људске свести.

"Андалузијски гонич" није само филм, већ искуство, које тера гледаоца да преиспита своју перцепцију стварности и упусти се у свет надреалног. То је дело које наставља да инспирише генерације филмских стваралаца и уметника, а које је и данас актуелно и провокативно.

Музичка пратња овог немог филма биће пијаниста Милош Станојевић, који је један од најеминентнијих савремених српских пијаниста. Дипломирао је на одсеку за клавир Музичке академије у Београду, у класи проф. Александар Шандоров. Добитник је више награда на државним такмичењима у Београду, као и друге награде на такмичењу младих пијаниста у Нишу. Наступао је као солиста, камерни музичар и клавирски корепетитор на концертима у значајним салама у Београду и другим градовима Србије. Као камерни музичар наступао је у више ансамбала: клавирском дуу са Драгошом Холклејтнером, дуу са кларинетистом Милутином Павловићем (Швајцарска), са којим је наступао у великој дворани Коларца, и трију – Милош Станојевић (клавир), Михаило Саморан (кларинет) и Ана Цветковић – Стојнић (соло певање), са којима је наступио на класном концерту проф. Људмила Грос у галерији САНУ.

Такође је редовно ангажован као клавирски сарадник на фестивалу нитратног филма који се сваке године одржава у Југословенској кинотеци.