06. август 2014.

Шта ће хлеб без потрошача, коме треба вино без винопија? У Србији земљи парадокса више је изгледа писаца него читалаца, пише између осталог Мирослав Тодоровић књижевник који живи у Нишу и Трешњевици у рубрици Погледи на страницама Политике.

Не једу ни они са две кашике, казивао је мој отац, за оне који се домогну положаја што му омогућује да стекне више но што му треба.

Другачије гледа онај што има, казивала је мајка. Позната је изрека да „свака љубав временом јењава само према власти јача". Влас, мас, изрека је по којој памтим политичара Тихомира Јовића.

У штампи су чести текстови о онима којима је свега мало. У мом крају веле да је све узаман ако су човеку гладне очи. Између мноштва текстова повремено се јави и текст о тзв. националним пензијама. И пензионерима који су се нa различите начине домогли још једне почасти у виду пара. Одшкринута је „Пандорина кутија", прозборено о наградама, писано о писцима од имена, али без дела. У литературу су стигле нове теме: Како добити све књижевне награде. Ко данас хаје за писце. Ни ближа родбина. Летос, да ме похвали, каже мој рођак како сам написао 20 књига. Није градио кућу, није мислио на старост, вели чича Гаврило. Зашто 20? Ако ваља, довољна му је једна, ако му је до књиге. Није ово време за књиге, нисмо ми рођени да читамо књиге. Докона посла.

Књижевник Недељко Богдановић каже: „Ево, рецимо, ја и мој рођак песник Зоран Вучић, који живи у Бучуму, заједно смо написали и објавили више од 80 књига, а у селу једва да има шездесетак житеља, од којих вероватно већина није ништа наше прочитала, нити зна шта ми радимо. А ми углавном пишемо о њима, и о себи међу њима."

Постмодернистичка диверзија је одбила народ од књиге. Није чудо што је постмодернизам – паратизам (Ж. Павловић) подржаван у време распада Југославије. Награђивано је све што нема везе са стварношћу, истинска уметност потискивана у страну све док се није нашла у јарузи. Нестале су издавачке куће које су штампале дела извиканих великана, а ни сами писци се више не сећају књига које су их, тобож, прославиле.

Само читаоце нико не помиње. Не помиње их ни уважена новинарка М. Р. која пише о писцима без дела али од угледа. Књига без читаоца нема живот. Писци су остали без читаоца, читаоци без писаца. О читаоцима и читању записа (у „Нину", 1998) Бранислав Петровић:

Писац који не рачуна с читаоцима који не читају, неће се науживати успеха и књижевне славе. Од оних који читају, па још цепидлачки, ред по ред, као сајџије, само невоље. Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених грађана Србије. Нема тог lex specialis-a, тих избора и референдума који би тако лако прошли да није полуписменог и неписменог становништва.

Шта ће хлеб без потрошача, коме треба вино без винопија? У Србији земљи парадокса више је изгледа писаца него читалаца. Колико писмених толико и писаца. Постоје два удружења, прво са традицијом, друго које се од њега отргло и потврдило да се Срби дељењем увећавају. Нема Удружења читалаца. Нема награда за читаоце. Нема, све чешћа реч што се на све стране чује.

„Читање је култура", каже , у једном запису, Исидора Секулић". „Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама је нешто друго. Оплемењивање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха."

Из нечије главе зао дух је шапнуо да нам књига више не треба, какви читаоци? Народ треба забављати и омамљивати, ефикасније, преко ТВ.

А ваља нам имати на уму поруку Вирџиније Вулф: „Кад дође дан страшног суда", вели она, „и кад пред Свевишњег стану велики државници, научници и неимари, да приме своје награде , Господ ће, кад угледа нас са књигама под мишком, рећи Светом Петру, овима не треба награде, они су читали."

Мирослав Тодоровић, Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици

Рубрика: Погледи Политика