Прича каже да су Срби после Другог светског рата слушали севдалинке, па се за легендарну певачицу тетовских, српских, а пре свега песама са Косова и Метохије, Мару Ђорђевић, тек касније сазнало. Једно време је заиста није било у јавности, али никада није била заборављена. 

Јер, те песме о „Каранфилу“ који се спрема на пут, белом лицу „Призренке девојке“, густој магли која пада на Косово, док се Живка Сиринићка спрема за удадбу, обележиле су моје детињство у Урошевцу, иако ни ја нисам знао ни реч о Мари. Неосетно тихо су се увукле под кожу, у крв и ДНК...

„Била је посебна, архаична и милозвучна. Насупрот свему осталом на нашим просторима“ – каже ми Ратко Теофиловић, један од чувене браће Теофиловић, који су као врхунски амбасадори наше традиционалне песме велики поштоваоци лика и дела Маре Ђорђевић. Упознали су је у њеним позним годинама у Панчеву, где је живела. Гостовали су на тамошњој телевизији и она се јавила да им каже колико су другачији. Постали су пријатељи, и, све до њеног одласка са овог света 2003. године, током бројних сусрета најчешће су заједно певали. Ипак, после смрти једног од синова, Мара Ђорђевић је ретко пуштала глас.

Зашто је Мара Ђорђевић тако важна за своје Тетово, за нас Србе из Македоније и за Србе са Космета? Марија Мара Ђорђевић (девојачко Мишовић), родила се последњег јануарског дана 1916. године у Одобешти, на истоку Румуније, у печалбарској породици. Родитељи су јој рођени Тетовчани, Александар Мишовић и Руса Џилевић, иако Марина породица води порекло са Метохије, из околине Ђаковице. У јулу 1916. године, отац јој умире од последица астме, добијене док је боравио у Америци, након чега се Марина мајка, одмах после сахране, са њом у наручју и њеним братом Јованом, пролазећи кроз пакао Првог светског рата враћа у Тетово. Неславан и трагичан повратак из печалбе.

Тетовски дани

Мара је у Тетову провела детињство и младост, где је завршила за шнајдерку у занатлијској школи. Жеља јој је била да заврши Учитељску школу у Скопљу за коју је полагала пријемни, прошла је здравствени преглед, али је пала на музичком испиту. Председник пријемне комисије био је Стеван Шијачки, познати српски хоровођа и композитор, тада на служби у Скопљу. Исти онај Стеван Шијачки који ју је у јануару 1941. примио за првог вокалног солисту Радио Скопља, као најбољу међу 85 пријављених. Сазнавши за њен случај, рекао јој је: „Дете моје, вероватно онда ниси имала слуха, а сада ти се слух развио...“ 

У Тетову се 1934. године удала за Слободана Ђорђевића, учитеља, познатог тетовског фискултурника и музичара, иначе Шумадинца, родом из Јабучја код Лајковца. 

Са Слободаном је добила два сина, Драгишу и Војкана.
Првих ратних дана, Марин муж Слободан је мобилисан, а она је са децом напустила Тетово у намери да стигне у Јабучје код Лајковца, до Слободанове фамилије. 

Иако је стигла у Јабучје, после неког времена је морала да потражи сигурније место, па су се преселили у Нишку Бању, где су остали све до краја 1944. године, када је Слободан као ослободилац са својом дивизијом ушао у Приштину, па се Мара, већ на измаку снаге, са децом преселила тамо. 

И Марин брат је био мобилисан, преминуо је од туберкулозе након што се вратио са фронта.

Музичка каријера и тетовске песме

Музикалност је наследила од родитеља, оца који је јако лепо певао и мајке која је научила много песама. Ипак, отац јој је преминуо тек што се она родила, па је највише тетовских песама научила од тада надалеко познатог тетовског певача Нонета Грнчара, кога је увек спомињала са великим поштовањем и захвалношћу.

Међу посебно драгим песмама из тетовског времена Мара је нарочито издвајала „Се разболе Катерина“, коју је певала целог живота, док јој је било до песме, у тренуцима сете, присећајући се давно несталог дома у Тетову. Мара је певала македонско-тетовске песме. О њеном таленту се између два рата у Тетову брзо прочуло, па је Мара често позивана да пева у разним приликама. То је био почетак њене певачке каријере. У то време била је позната као интерпретаторка македонско-тетовских песама, а селидбом у Приштину 1945. године и изворних српских песама са Косова и Метохије, што ју је прославило.

Први солиста Радио Скопља

У првој емисији којом је почео са радом Радио Скопље, на Савиндан 1941. године, она је певала, а својим пријатним гласом и богатим репертоаром тада непознатих песама, оставила је дубок утисак на све који су је слушали. По мишљењу стручњака из Радио Београда, Мара је била најбољи интерпретатор јужносрбијанске песме која се чула преко радио таласа. Фасциниран њеним гласом на аудицији и током првог наступа, аутор текста у часопису „Радио Београда“ је писао: „Право откровење учинила је госпођа Мара Ђорђевић из Тетова. Она је отпевала читав циклус песама из тетовског краја, уз пратњу гитаре. Својим изванредно пријатним и обрађеним гласом и богатством репертоара, који се састојао и из доста непознатих песама, она је оставила најдубљи утисак на све који су је чули...“

Прву песму коју је отпевала преко Радио Скопља била је „Благуњо дејче“, а певала је и песме „Од поле идат, бабо сејмени“, „Ај коња спреман, коњ Дорија“ и песму „Ђорушице црна око“. Све те песме је касније снимила за Радио Београд. Марину каријеру која је била у успону омео је почетак Другог светског рата и бомбардовање Београда 1941. године. Тада су престали сви музички програми. Више никоме није било до песме.

Окупација и ратне године

Пошто јој је муж Слободан мобилисан на почетку Другог светског рата, делећи судбину своје мајке Русе и бежећи и у оскудици сваке врсте, Мара је једно поподне стигла тамо куда се и била запутила у потрази за безбеднијим скровиштем. У Јабучје, па у Нишку Бању. За трагичну судбину брата Јована Мара је сазнала касније. После мобилизације и дана проведених у партизанима, Јован се на Сремском фронту разболео, добио туберколозу, а убрзо по повратку у Тетово је и умро, где је и сахрањен. 

После ослобођења, када је то сазнала, Мара је отишла у Тетово, али није успела да пронађе гроб брата Јована. Судбина се поновила, па данас нико не би могао да пронађе гробове оца Александра и његовог сина. Ни гроб Марине мајке у Приштини више не постоји. Одселивши се 1950. Мара је редовно плаћала гробно место и преко познаника успевала једно време да га сачува од прекопавања. 
А, онда се једног дана и то десило. Умиру људи, гробови нестају... 
А, живот? Иде даље! Као што је путем даље водила чудесна и тужна судбина велику Мару Ђорђевић.

Послератни дани у Приштини

Након што су се игром случаја настанили у Приштини, Марин муж Слободан је почео да ради као наставник фискултуре. Мара се прикључила Културно-уметничком друштву Раднички где је била члан хора и солиста. За њену каријеру на Радио Скопљу се брзо прочуло.

За време боравка у Приштини, у тих пет година (1945-1950), са лакоћом је научила све косовске песме које раније није знала. Након оснивања Радио Приштине, Мара је постала први вокални солиста овог радија, где је певала косовске песме. Прва песма отпевана на Радио Приштини била је „Тамна ноћи, тамна ли си“, а све емисије су ишле уживо, уз пратњу оркестра. Из тих приштинских дана остала је једна анегдота.

„Сећам се да је једног дана из Београда долазио неко од руководилаца, али се не сећам ко је то био. И, позову мене да певам. А ја, јадна, скупим некако снаге, па им кажем: 
– Другови, како мислите да певам, кад немам ни ципеле, ни хаљину! И, купе ми пар ципела и материјал за хаљину, коју ја сама сашијем. Ето, тако сам се ја подновила...“

Тих послератних година на радију у Приштини Мару је пратио оркестар, што није био случај у предратном Скопљу. У посебно лепој успомени су јој остале колеге Воја Димитријевић, као и велика певачица Неџмија Пагаруша, коју је Мара посебно ценила.

Преломна 1947. за Мару много значи, јер је те године заједно са Културно-уметничким друштвом Раднички отпутовала у Загреб, а након тога у Опатију, где је овај мелос први пут представљен публици из западних крајева Југославије. Захваљујући Мари Ђорђевић и Културно-уметничком друштву Раднички, мелос југа је постао популаран колико и босанске, далматинске и македонске песме.

Каријера на Радио Београду

У лето 1947. године Мара је дошла до Радио Београда, где је почела да наступа као солиста, паралелно са послом на Радио Приштини. Мара је радила у Београду и Приштини све до 1950. године, када је њен супруг Слободан добио посао у Панчеву, па се и цела породица тамо преселила. Своје златне дане Мара је достигла управо на Радио Београду. 

У Радио Београд се у оно време улазило као у храм, са осећањем великог задовољства и части, али и са стрепњом да то не буде пролазно, као велика неискоришћена шанса. Све што је један певач могао да пожели било је да постане солиста овог радија. Ту су почињале и завршавале се све врхунске каријере, даље се није могло. Све песме за Радио Београд Мара је снимила у периоду од 1956. до 1969.године. Своју прву плочу снимила је за Југотон 1952. године. Продукцијска кућа ПГП РТС је издала само две њене сингл плоче, али се 2000. године појавио њен компакт-диск. 

Певачки радни стаж који је стекла на радио-станицама у Скопљу, Приштини и Београду јој је признат и, иако је отишла у пензију, често је певала у Клубу просветних радника у Панчеву.

Легендарна Мара Ђорђевић напушта овај свет 22. јануара 2003. године. Сахрањена је на Новом гробљу у Панчеву.

Македонци не заборављају свој корен – македонски!

„Треба се угледати на Македонце!“ – говорила је велика Мара Ђорђевић, најпознатија интерпретаторка тетовских и косовских народних песама, додајући и ово: „Македонци компонују нове песме, али им је корен македонски. Они се држе свога духа и своје препознатљивости...“ – истицала је Мара, потенцирајући колико је важан корен и код народне песме.

Иван Бећковић
СЛОВО, јун-јул 2024