Оперски сопран, певачица шансона, прослављена нишка и наша највећа путујућа глумица. Само једна, непоновљива Олга Илић.

У своје доба уважавали су је Бранислав Нушић, Бора Станковић, Војислав Илић, Жанка Стокић, Никола Узуновић, Добрица Милутиновић, говорећи бираним речима о њеној глумачкој надарености.

Каријеру је започела и завршила у Нишу, као првакиња драме и редитељ. Иза себе је оставила велики траг. С једне стране бриљантна на сцени и дружељубива, с друге енергична, у неку руку пустолов која је ишла тамо где и путујућа позоришта.

Судбина јој није била наклоњена. Умрла је у 65. години, у беди, у старачком дому. Богата каријера, а ипак заборављена. Вероватно би тако и остало да се њеним стваралаштвом није позабавила млада редитељка Јелена Стојановић. Дуго и стрпљиво прикупљала је грађу, проучавала, анализирала. Заједно са својом екипом, целу себе је дала у великом пројекту, да би на крају био створен документарни филм „Трње и ловорике Олге Илић”. Једно је сигурно: почетком 20. века и дуго у међуратном периоду важила је за велику српску глумицу и певачицу.

Заточена у Скопљу

У Музеју позоришне уметности у Београду показују нам Олгине фотографије, одобравајући њихово објављивање у „Магазину”. Неке су с представа, друге из свакодневице. Позориште је било њен живот. Од првог наступа у нишком хотелу „Европа”, где јој је радила мајка Марија Гашпаровић, до последњег, истовремено и растанка с театром. Имала је 15 година кад је заиграла „на даскама” које су је учиниле срећном. Разгледамо фотографије међу којима је и она где се сликала обнажена.

За оно доба, а реч је о 1900. години, у патријархалној Србији то је било равно земљотресу. Брука невиђена, осуде на сваком кораку. Како јој је душа била навикнута на илузије, на приче, аброве, оговарања није обраћала пажњу. Према једној верзији, сликала се обнажена из ината, јер је била у завади с глумицом Зорком Тодосић, па је те слике чак и њој послала. По другој причи, красили су је шарм, боемски дух, темперамент, па се тако нешто од ње и могло очекивати.

Вратимо се, на тренутак, њеном детињству и одрастању. Рођена је у Солуну 5. фебруара 1880. као ванбрачно дете Француза Гастона Санта и Српкиње Марије Гашпаровић. До седме године боравила је у француском самостану, а кад јој је отац умро, с мајком се сели у Ниш. У младости је приступила позоришту лутака „Пиколо театар” где упознаје наочитог и талентованог глумца Косту Илића за кога се убрзо и удаје. Остала је упамћена као члан неколико путујућих позоришних дружина. Ређају се места где је наступала: Лесковац, Нови Сад, Шабац, Вараждин, Београд у којем 1898. добија ангажман у Народном позоришту. Уморна од „чергарења”, ипак се враћа у свој вољени Ниш где игра веома захтевну мушку улогу – данског принца Хамлета. До тада је на сцени то играла само славна Сара Бернар.

Њену већ напаћену душу задесила је још једна невоља: по завршетку балканских ратова, за време којих је у црквама певала народу, хапсе је и оптужују за велеиздају. Три месеца је провела у скопском затвору, а онда пуштена да би убрзо постала члан Народног позоришта у Скопљу. Удаје се за глумца Петра Христилића у чијој путујућој дружини постаје редитељ. Није само успешно глумила, већ је и лепо певала. У Шапцу се дружила с чувеним Цицварићима који су је подучавали како да најлепше интерпретира севдалинке. Кад је боравила у Београду, становала је у Скадарлији, певајући у тамошњим кафанама. Њен труд није био ни узалудан, ни незапажен, јер је одликована Орденом Светог Саве петог степена. Глумила је и Коштану.

Оставила је аутобиографске белешке „О њој која се не враћа”. У једној реченици као да је све рекла о себи: „На зидовима неколико пожутелих фотографија, у души океан успомена”.

Чула себе с грамофона

Где год да је ишла, живела, краће или дуже, враћала се свом Нишу. Није се стидела оних обнажених фотографија. Напротив. Често се сећала свог почетка, посебно кад је наступила са 14 година. Бележила је своје ломове у души:

„Синоћ, кад сам се враћала с представе, по улицама разбацаног и још успаваног Ниша, где ме увек све сећа на детињство, где налазим све само не то детињство, које је остало у дубини срца да другује с успоменама на мајку, ненадно, из неке куће, чух промукли звук грамофона... Мелодија ми је била тако позната, глас певачице тако близак. Застала сам и слушала. То је био Олгин глас. Оне Олге коју ја још увек носим у себи, и поред косе која је почела да седи, и поред мучне маске коју данас носим. Вратила сам се сломљена, не од туге за оним што је прошло, него због лепоте онога што је било.”

Снимила је око 25 плоча, на којима су и њене чувене севдалинке. Кад је упознала Косту Илића, као да је добила крила, јер ју је он храбрио да се, осим глуме, бави и певањем, да има диван глас и да је штета да песме у њеном извођењу не чује много више људи. У знак сећања на дане кад је живела са мужем Костом, записала је: „Једног дана, у старој кући Илића, усред врта пуног старих воћака, и неког топлог даха једног века који је прошао, певала сам ’Стојанке’.”

С Костом је, како је сама говорила, чергарила по различитим позориштима широм Србије. У томе су се слагали, у неким другим ситуацијама нису. Без обзира на све, он је није оставио на цедилу кад је тамновала у подруму скопског затвора. Из петних жила трудио се да је одатле избави што је, уз помоћ пријатеља, на крају и успео. Путовала је и с другим мужем, Петром Христилићем, изводећи представе у мањим и већим местима.

Она никога није заборавила. Душе племените, гласа анђеоског и дара за глуму, ишла је од једног до другог града са својом глумачком дружином. Није се либила да каже како јој аплаузи на крају представе помажу да глуми с још већим жаром. Али, при крају живота су је многи заборавили. Живела је од успомена и од милостиње оних који су је по добром упамтили. Горка судбина и неславан крај једне талентоване глумице и бриљантне певачице.

ТЕШКО ДО СЛАВЕ

У Народном позоришту у Београду добијала је запажене улоге, од Офелије у „Хамлету” до Звонара у „Богородичној цркви”. Публика је била издашна у аплаузима и овацијама, мада су је пратили скандали и сукоби с колегиницама. Зато у марту 1900. напушта Народно позориште и прикључује се другим београдским театрима. Како је записано у њеној биографији, у сезони 1904/1905. сама је водила путујуће позориште по босанским градовима. Првакиња београдског „Позоришта код Булевара” постала је 1909, а годину дана касније наступа у позоришту „Опера”.

ЗБОГОМ, НА ЈУБИЛЕЈ

Нишко позориште „Синђелић”, данашње Народно позориште, било је њено најсигурније уточиште. У њему је, наступајући од 1932. до 1934. прославила 35 година уметничког рада. Тумачила је улогу Лукреције Борџије у истоименој драми Виктора Игоа. С јубилејом се завршила и њена глумачка каријера. Растала се с театром, мада без њега није могла. Кад је у Скопљу глумила Коштану, поручила је да се и с тим ликом заувек опрашта. Осећала је да више нема снаге да буде део путујуће позоришне екипе, а била је при крају снаге и да глуми.

ПОЛИТИКА