15. септембар 2016.

Тумарам по властитим мислима и речима неизговореним да ли да и како оћутим. Онако исто као како побожно уме прости сељак да оћути у молитви. А све уочи посете Томислава Николића Македонији уочи церемоније поводом 100. годишњице битке на Кајмакчалану, на врху Кајмакчалан планине Ниџе

Да, јесте то институција председник државе, јесте дужност бити део протокола, али ето, не могу. Стварно не могу, и некако ми све мирније и часније изгледа не бити део поворке. Нека политичка свита са чиновницима, званицама, саветницима, обавља своје.

Онај пак епски занос, ког сам осетио у ваздуху, у тој тишини на врху на 2500 метара надморске висине, где историја удара најачом својом снагом и даље одзвања не бих да га урушавам и кварим. Тај велики лом и сада ми пара кроз уши, не могу стишати тај хук који не престаје и након месеци од послењењг одласка и поклоњења сенима и костима, див јунацима који пробише пре 100 година линију фронта. Слава им и хвала.

Заиста има неке лепоте и мирноће управо у тој улози посматрача неукљученог у ова наменска збиавања по протоколу. Мир нема цену. Тај декор позорнице ми је превише стран, а даске су шупље, лако се пропадне са сцене у рупу чије се дно не(да) видети...Иако су глумци наметнули ново рухо.

Иза брегова се и даље чује обавијеност магле, сутона, кише, поледице, града и ветра, чије обрисе на лицу и даље носим,с августовских трептатаја и успона ка планини, у и даље видљивим рововима, али и оно топло мирно планинско цвеће које се разлева по моћној планини. И како само одједном зна да изненади ћуд непредвидивог времена, у правој „климатској игри, заседи“ на Кајмакчалану као да говор пружа.У киши допире и оно хуктање топова, као јуначка непролазна поезија песника. Има ли јачег печата од словенске антитезе, тај омиљени поступак у нас. Носим га као кору хлеба у торби.

Небо и даље шуми, брегови и даљине певају победну песму подвига...

Милутин Станчић