Опојни мириси лета надолазе. Снага и лепота неба, лахором је некако другачија на хумкама и стратиштима српске голготе по Македонији.

Светлописци то најбоље бележе. Знају ваљда осећају то и чиновници, они који долазе по службеној дужности, само су им наративи другачији. Терминима и порукама прилагодљиви новом добу...

Али знају то добро и профитери. Политички и остали лезилебовићи. Мирис споја неба и растиња са темељима наде у базиличим вртовима прошлости... Осмишљавамо свакодневицу делатним показатељима. Питамо се и овога лета, како смо се тако – срозали. Док нам суштина израња, до наших природних и датих нам небеса. Макнути краткорочност.

Пијемо са земље комиње - реалних огледа(ла). Вештина је живети! И како, суштинско питање поред лицемера. Обнављено чојство уз књиге староставне. У раскораку са уштогљеним чиновницима. „Гледај о чему народ пева, па ћеш знати који је“. А, вреди погледати возни парк политичког „представника“ у Срба, па ћеш знати чији је, и ко је. И за кога ради. И од чега живи. Пева народ песме, али их елита(та) не чује, имају и они своју ритмику.

Мануло се од ритма баналности и празнине. Вашара таштине. Она ће постојати увек. И ако празник служи само томе да би, слично муњи, осветлио сивило свакодневице и разобличио свакодневље, онда нам је он штетан, ми смо га недостојни. Само онај је заслужио радост празника који је заволео своју свакодневицу. Јер наши домети, и стазе, не престају светковинама датума. Преко чије грбаче нарастају рачуни. Не, ми смо свакодневно на хумкама, на гробовима, међ сиротињом, у школским двориштима, црквеним портама, окућницама домаћина, у равници и по гудурама, и на трибинама, промоцијама, и са репортажним записима. Сведоци времена, простора, чувари сећања.

Од пута(ња) до записа. Открића, наклона и тропара, па све до увреда. Од бродолома до саплитања из невоље у таштину, из тескобе у вашар, из умора у жеђ нову. Из жеђи у непроспавану ноћ. Кроз културу сећања.

Непрестани притисци. Колоне зависти. Непрестана брига за род...

Значајне промене. Ефекти и вибрације. Делима посрамљујемо „мудре“, пливајући на великим таласима, заборављајући мирне воде. Етапе делања. Низ завеса. Сцена. Бојимо ли се одмеравања са правим изазовима, којих је у изобиљу? Стимулишући рад са посебном сетом посећујемо сваки засеок, школу, домаћина, домара и клисара, гробља, спомен крајпуташа, учећи од сељана, уче и клирика. Градећи мостове и домове, огњишта нова, исписујући линије (скривене), благодати.

Завршавамо реченице, али, не и мисли. Оне лебде на сунцу. Мешајући земљани друм од оног на јави, са оним из сна. Из детињства. Лето је. Зар не?

Новопечена елита и сада о најновијем „датуму“ у реду са венцем на поклоњење. Одскаче „лепо одабрано“, скоцкано издвојено друштво. Палета различитости. Професионални полагачи венаца, елите надобудне, налицкани, највећи домет - селфи. И позерај фото убода. Са цвећем као да је матурско вече, поред гробова, места смрти, муке и патње. А, они као у тржном центру…

И, најновије поруке с поводом, о жељама и хтењима из ресетованих добросуседских односа, да се обнове порушени и оскрнављени споменици и меморијали, или оно што је остало, „остаци остатака“. С описом оних који су то починили – „фашистичких окупатора“.

У том ресетовању прилагодљивих сећања и терминологије на нешто што се историјски не да пребрисати, јер веома јасно се зна што још увек није „префарбано“, ко је минирао и рушио монументе на Зебрњаку, Каленици, обе костурнице у Штипу, ко је клао српске младиће у Рамне, недужно становништво у Поречу, Пелагонији, ти исти по Топлици и Сурдулици!? Локални приврженици бугарске власти у оба светска рата.