13. јануар 2017.
Антићева „Неповратна песма” завршава се речима: „Немој никад да се вратиш”. Да ли је у праву Мика када каже: „Шта ти значи старо сунце, старе стазе, стари праг”. Милиони пре нас су напустили сопствена сунца, скренули са својих стаза, заувек за собом оставивши прагове по којима су пропузали.

Можда су им сунца постала сувише хладна или неподношљиво врела, стазе зарасле у коров, прагови оронули. А можда су подстакнути и вођени унутрашњим поривом, зовом узавреле крви младости, само хтели да оду. Неки јесу, јер живот је путовање, стални покрет, вечити одлазак ка далеком, узбуђујућем и новом, ход према нестварном, лет ка немогућем, пловидба у магловито, мрачно и непознато.

Када су у давна времена упитали једног морепловца зашто испловљава, ризикујући потапање и страшну смрт у запенушаним таласима тамне воде, док су се на хоризонту скупљали претећи, тешки, црни облаци, одговорио им је: „Бродити је важно, живети важно није”.
„Неповратну песму” први пут сам чуо давно на Српском радио Чикагу. Ако ме сећање не вара, у домовини је још беснео рат. Директно из студија, рецитовала ју је Ружица Сокић. Био сам изненађен и збуњен, али истовремено и очаран, не толико самом песмицом, колико њеном интерпретацијом. Својим раскошним, звонким, запевајућим, заповедним гласом, она нас није само позивала да се не вратимо.

Она нам је то – наређивала. И послушали смо је. Нисмо се вратили. Као што се неће вратити ни они, осим једног од њих, који је морао да се врати, али који ће доћи поново. Ово је њихова прича и прича о њима...

Обнављамо сто година стару троспратницу у северном делу Чикага, у близини језера, одмах до Лојола универзитета, једног од највећих приватних, католичких факултета у земљи. Основао га је језуитски ред далеке 1870. године. Универзитет који је најпознатији по свом Медицинском факултету, налази се усред масивне грађевинске реконструкције вредне 800 милиона долара. Посматрајући студенте свих боја и раса док у буљуцима хрле напоље из универзитетског дворишта, не могу да се отмем утиску да је међу њима најмање белаца и понајмање Американаца.

Са мном на реновирању зграде, осим људи из Мексика, Хондураса, Еквадора и Колумбије, ради и неколико момака из Србије и један стари, прекаљени српски вук Милан. Миланче, како му ја тепам, има 64 године и мајстор је свих заната. Долази у Америку другу годину заредом радећи све врсте грађевинских послова широм Чикага, а враћа се назад неколико дана пре истека шестомесечне визе. Доћи ће нам, како каже у „пријатељску посету” и идуће године.

Овај бивши боксер крагујевачког „Радничког” у полувелтер и велтер категоријама, не пије, не пуши и из „цуга”, може да уради тачно шест склекова више од броја својих година и више него троструко од мене. Миланче, типичан производ несретног српско-хрватско-југословенског социјалистичког експеримента, његовог „магичног реализма” са свим својим дубоким противречностима, воли ђенерала Дражу, али обожава маршала Тита.

Жали за Југом, њеним „братством и јединством” и „слободом”, али баш и не љуби њене „братске” народе, Хрвате, Словенце, Бошњаке, Црногорце и, гле чуда, из само њему знаних разлога, не мрзи Албанце. Диви се америчком слободном, отвореном друштву, његовим либералним законима. Нарочито је очаран благонаклоношћу и доброчинством обичних америчких грађана који га, како сам признаје, у последњих неколико месеци поклањајући му стару гардеробу обукоше од главе до пете. Дубоко се каје што у Америку није дошао пре 30 година, али, ипак, највише цени југословенски државни социјализам и чврсту руку. Не воли Обаму и Хилари, али зато воли Трампа. Онда му ја једног дана сав фрустриран, помало љутито, покушам да очитам лекцију да се не може и једно и друго. Да се не може истовремено бити и за капитализам и за социјализам и за комунизам, и за демократију и за „чврсту руку” и за маршала и за ђенерала.

– А што не би могло, одговара ми равнодушно, тако ирационално а тако проклето српски. Оставши без било каквог смисленог одговора, притеран уза зид, немајући куд поздрављам га стиснутом песницом прислоњеном уз десну слепоочницу и узвиком – Смрт фашизму, друже Миланче!

Отпоздравља вртећи главом и благо претећи ми прстом.

На другој страни младићи из Србије с којима радимо Милан и ја, из неке су сасвим другачије приче, из неког за мене тешко разумљивог „страног филма”. Рођени почетком деведесетих година прошлог века они су деца постјугословенског апокалиптичког времена које би се можда најтачније могло описати баш њиховим речником, као – туга, брате!

Сви они су на ове обале слетели као студенти махом приватних факултета са само једним циљем – да овде остану, прилагоде се и опстану. По доласку добили су америчке социјалне бројеве пошто су преко различитих студентских програма у Америку дошли на привремени рад. То им даје кључну предност у односу на оне који су дошли туристички, а да и не говорим о огромној предности коју имају над милионима илегално пристиглих несрећника преко мексичко-америчке границе. Поседовање тог магичног деветоцифреног броја омогућава им полагање испита за америчку возачку дозволу, отварање рачуна у банци, даљег школовања и усавршавања, плаћања пореза, а, што је најважније, добијања легалног посла. Причају да је на такав начин само прошле године у Америци остало више од 3.000 српских ученика и студената.

Мене ословљавају речима: легендо, царе, краљу. Међу собом се називају „брате”. Користе још и изразе: кул, лол, боли глава, страва, врх... И, мање-више, што се српског језика тиче – то је то. Преко сајтова за упознавање покушавају да се дописују с младим Американкама. По правилу бирају најлепше, најуспешније, најбриљантније... И по правилу немају успеха.

Крију своје порекло иза лажних, американизованих имена, што њихово ионако тужно познавање енглеског језика у очима потенцијалних девојака, супруга или љубавница, изгледа још тужније и ружније. Покушавам да их уверим да би било боље и да би можда имали више среће ако би искрено написали ко су, шта су и одакле долазе. Ал’ не вреди, брате!

Шаљу им, као да то оне управо од њих први пут у животу чују, блесаве поруке типа; јао, што имаш лепе очи, како си слатка... Позивају их на романтичне вечере, уз свеће и цвеће (врх, брате). Упорно их текстују, зивкају, гњаве, ал’ опет ништа не помаже. Лепооке, слатке Американке, у суштини, хладне и прорачунате остају неме на њихов љубавни зов. Сећајући се мог пријатеља Жељка П. и његових љубавних успеха баш код таквих младих образованих жена, саветујем им да само одшетају до првог студентског бара суботом увече, мало пре поноћи и да сачекају да се те љупке, учене дамице, студенткиње права, уметности и свих књижевности овога света, потпуно унереде и „убију” од алкохола.

И тако понекад слушајући те младе, српске момке и њихов једноставан новоговор, схватам горку истину да су Пекић, Тишма, Киш, живели и писали – узалуд. На другој страни схватам још тежу истину да им они у Америци (или било где) нису потребни, као што никад нису били потребни ни мени и да све што сам у животу прочитао, прочитах – узалуд.

Али не бринем за њих. Млади су, вредни и с временом ће прележати све дечје болести у сусрету са Новим светом. Данас са понеким ожиљком, али пуни непомућеног оптимизма и неусахле наде, још плове немирним, понекад опасним, али увек тако чудесно узбудљивим, валовитим водама ка својој Обећаној земљи. Још су на путу, али на путу без повратка. Већ су предалеко одмакли од старе земље, свог родног тла, да би исто као некад давно пре њих одлутали викинзи умели и знали како да се врате.
Антић у једном тренутку у „Неповратној песми” каже:

Ту је оно за чим може да се пати.
То је оно чему срце можеш дати.

Да, ту је где су и они, у праву је Мика, а они више нису тамо далеко – чак ни у мислима, иако понекад у лажном бесу, подижући три прста, чију симболику, узгред буди речено, не познају, говоре како ће се једног дана „сјурити” на Косово.
(Баш као што смо се сјурили и ми). И ускоро ће своју патњу, своја срца и своје животе поклонити својој новој домовини. И никад се више, као и милиони пре њих, неће вратити...

Стеван Ступар, Чикаго, САД (Политика)