Освануо је Божић и, уместо положајника, на врата српских домаћина стигле су комшије – муслимани из сусeдних заселака. Позвали су одрасло мушко становништво да се окупи код цркве на договор о евакуацији и мирном исељавању са њихових вековних огњишта, а онда по добро познатом усташком обичају започели невиђени масакр. Ножеви, маљеви, секире, кундаци пушака били су им главно оружје, а после тога они су затворени у штале и цркву и с осталим становницима – старцима, женама и малом децом – спаљени. Дубоки снег и велики број усташа нису оставили простора да било ко избегне и преживи. Није остао нико да исприча како је било. Занавек су у Придворици угашена сва српска огњишта породица Гојковић, Аџић, Скоко, Носовић и Додер.

Кад су половином априла исте године јединице Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије ослободиле Придворицу наишле су на стравичан призор унакажених, нагорелих и полуугљенисаних лешева. Некима су биле одсечене главе, а неки, који су покушавали да побегну, побијени су из ватреног оружја.

„По гаравим зидовима који су сабласно стрчали увис видјеле су се запаљене женске плетенице, које, зачудо нису изгoреле већ су остале прилепљене за огореле зидове као неми сведоци ужаса који се овде одиграо.”

Посмртни остаци су сакупљени и сахрањени у две гробнице поред сеоске цркве. Тачан број жртава није било могуће утврдити јер нико није могао да посведочи колико је било тек рођених беба. Ипак, сви извори говоре да је страдало више од 160 житеља овога места.

Према казивању двојице усташа који су учествовали у овом крвавом божићном покољу, девојчица од четири године успела је да побегне у суседну муслиманску кућу, где ју је сакрила једна муслиманка. Нажалост, пред само ослобођење Придворице, и њу је крвнички заклао један усташа уз речи: „Када нико од твојих није преживио, нећеш ни ти.”

Да је све било до детаља испланирано од самог врха усташког режима говори и чињеница да је свих 150 усташа, учесника у овом невиђеном и монструозном злочину поглавник НДХ Анте Павелић одликовао својим Указом број Оч 165-Хр.-1942, уз образложење „за одлично, храбро и пожртвовано држање... против комуно-четничких банди”. Колико је било храбро, просудите сами.

Тек 2006. почела је обнова запаљене и порушене Цркве Светог кнеза Лазара која је ту изграђена 1935. године, а посмртни остаци придворичких жртава ексхумирани су и достојанствено похрањени у крипту обновљеног храма крајем 2008.

У роману „Нож”, инспирисаним догађајима у Придворици, Вук Драшковић је 1982. године међу првима проговорио о деценијама скриваном геноциду, који су за време Другог светског рата над српским народом починиле хрватске и муслиманске усташе. (У писању овог текста коришћени су „Спомен књига палих бораца и жртава фашистичког терора из општине Гацко 1941–1945”; Саво Скоко: „Крваво коло херцеговачко 1941–1942”, књига прва, и роман Вука Драшковића „Нож”).

Милош Скоко,
Нови Сад

Политика Међу нама