10. јун 2011.

Данас се навршава 12 година од престанка НАТО бомбардовања СР Југославије (СРЈ), на основу претходне донете Резолуције 1244 Савета безбедности (СБ) Уједињених нација (УН).

 

У бруталној агресији НАТО пакта на СРЈ, без претходне сагласности СБ УН, многи циљеви су били цивилни објекти. Дан раније, 9. јуна, представници Војске Југославије (ВЈ) и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлаченје снага ВЈ са територије јужне српске покрајине Косово и Метохија и улазак међународних трупа у покрајину.

Криза је, после неколико неуспешних дипломатских покушаја, окончана посредничком мисијом председника Финске Мартија Ахтисарија и бившег премијера Русије Виктора Черномирдина.

НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи и у САД.

Акција НАТО, коју су Влада СРЈ али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је након неуспешних преговора о решенју кризе на Космету, одржаних у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Одлука агресора

Одлука о нападу на СРЈ донета је без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу о почетку акције под именом "Савезничка снага" америчком генералу Веслију Кларку пренео је 23. марта тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк је касније у својој књизи "Модерно ратовање" признао да је планирање ваздушне операције НАТО-а средином јуна 1998. године већ увелико било у току и да је завршено крајем августа исте године.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици, културе. Према проценама различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године, у 19.45, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.

Напад је трајао до четири сата ујутро и тежиште удара су били објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије, а прве мете војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети.

Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1.300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 "касетних бомби" са 350.000 касетних подпројектила.

Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање - муницију са осиромашеним уранијумом.

У оружаном сукобу са немерљиво надмоћнијим непријатељем, српски ПВО успео је да обори два авиона НАТО-а - ловац "Ф16" и амерички "невидљиви" авион "Ф-117", и да зароби три непријатељска војника.

Приликом повлачења снага ВЈ, испоставило се да је учинак НАТО-а 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа.

Егзодус Срба

Према подацима УНХЦР-а, Косово и Метохију је од доласка мировних снага напустило око 230.000 Срба и Рома, а у покрајину се вратило око 800.000 избеглих Албанаца.

У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина и отето 200, према албанским изворима.

Према српским изворима од почетка бомбардовања киднаповано је око 1.500 неалбанаца.