У већим градовима, свештеници који иду да свете водицу за ову славу крећу некад чак и месец дана раније да би стигли да посете све домове. Осим СПЦ, овог светитеља празнују све хришћанске религије.
При гоњењу хришћана под царем Диоклецијаном, био је у тамници све док цар Константин није дао свима слободу, па се опет вратио да буде архиепископ. Када је цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, био је члан тог сабора.
Обишао је сва света места и постоји доста прича о чудима која су се том приликом догодила. Такође, има много прича како је помагао људима у беди и невољи, приликом чега се трудио да остане анониман. Био је и вешт политичар.
На сајту СПЦ може се наћи прича о томе како се појављивао на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је брод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: „Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви.”
Такође се може наћи и прича о томе како је у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Никола, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне деци.
Свети Никола је умро 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије, где је почивало много година. Ипак, кад су у 11. веку Турци су освојили цијелу Малу Азију, његове је мошти један свештеник пренео у манастир светог Јована Претече у Бари, након што му се Свети Никола јавио у сну. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је српски краљ Стефан Дечански, повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Светом Николи је посвећено више од 1.100 цркава у Србији.