Браћа Авим, Антонин, Гурије, Елеазар, Евсевон, Адим и Маркел, њихова мајка Соломона и њихов учитељ Елеазар пострадали су мученички 166. пре нове ере од стране императора Антиоха Једанаестог Епифана. Освојивши Јудеју, он је у Јерусалим увео грчке паганске обичаје, у Јерусалимски храм поставио кип грчког паганског бога Зевса и присиљавао Јевреје да му се поклоне и Свештеник Елеазар, који је био посвећен Мојсијевом закону и један од Седамдесет и два преводилаца Светог писма са јеврејског на грчки, први је одбио и због тога је мучен и спаљен на огњу. Исту храброст показали су и његови ученици, као и њихова мајка. На мајчине очи, цар је мучио једног по једног сина и бацао на огањ. Када је видела и последњег, трогодишњег сина у огњу, она је и сама ускочила и изгорела.
Мошти мученика Макавеја чувају се у базилици Светог Андреја у Келну, а њихов подвиг инспирисао је Јуду Макавеја да поведе побуну против Антиоха Епифана како би очистио Јерусалимски храм од паганских идола.

Изношење Часнога Крста

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове из којих је засветлела небеска светлост.

Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.