15. јануар 2018.

Добитник овогодишње НИН-ове награде је Дејан Атанацковић за роман "Лузитанија" у издању "Бесне кобиле", објављено је данас у Београду. Атанацковић је визуелни уметник и добио је ову најугледнију књижевну награду за свој првенац издан прошле године у земунској издавачкој кући.

Стручни жири, после дуже расправе, одлуку је донео са сат времена закашњења. Жири је радио у саставу Божо Копривица (председник), Зоран Пауновић, Михајло Пантић, Тамара Крстић и Јасмина Врбавац. У најужем избору за роман године били су: "Сродници" (Лагуна) Јовице Аћина, "Горгоне" (Геопоетика) Мире Оташевић, "Лузитанија" (Бесна кобила) Дејана Атанацковића, "Данас је среда" (Чаробна књига) Давида Албахарија и "Сребрна магла пада" (Партизанска књига) Срћана Срдића. Албахари је већ био овенчан НИН-овом наградом 1996. за роман "Мамац", Срђан Срдић је претходних година два пута био у другом кругу, Мира Оташевић у финалу а Јовица Аћин је конкурисао са својим првенцем.

Атанацковић је, како преноси Танјуг, добио три гласа жирија, Мира Оташевић један и Срђан Срдић један.

За Атанацковићев роман гласали су Крстићева, Пантић и Пауновић. Јасмина Врбавац је гласала за роман "Сребрна магла пада" Срђана Срдића ("Партизанска књига"), а Копривица за "Горгоне" Мире Оташевић (Геопоетика).

У образложењу је наведено да се у роману "Лузитанија" приповеда фантазмагоријско-алегоријска повест из времена Првог светског рата, виђеног из вишеструко померене, вишеслојне перспективе.

"Укрштајући ерудицију и снажну имагинацију, Атанацковић ствара комплексну слику света у којој се лудило доживљава као острво разума у свеопштој суманутости ратне стварности", навео је жири.

Чланови жирија су приметили да "делом ослоњен на традицију фантастичног реализма, делом настајући на транспоновању и очуђењу документарне грађе, а делом на сазнањима из природних наука и психологије, роман 'Лузитанија' склопљен је од низа динамичних, визуелно и реторички упечатљивих поглавља".

"Преиспитујући тему лудила као уточишта и као начина супротстављања хаосу, Атанацковић исписује причу која сугестивно надилази сопствене временске и просторне координате и израста у универзалну причу о темељним егзистенцијалним и друштвеним питањима савременог света", стоји у образложењу.

Дејан Атанацковић стрпљиво гради радњу и води читаоце кроз комплексне ходнике имагинације. Сарамаговском нарацијом укршта ликове и догађаје, и сваком страницом доказује да изненађењима нема краја. Маестрално баратајући апсурдом, ствара свет инверзије нормалности. Лузитанија је роман о уточишту, где свако може наћи своје место и смисао, прокоментарисаће о роману књижевни критичар Никола Драгомировић.

"Лузитанија" је замишљена као утопијски роман, у чијој основи је прича о београдској психијатријској болници током Првог светског рата. Ова је институција током окупације званично била ван надлежности окупатора који је ту екстериторијалност доделио болници, по свој прилици, не би ли се лишио компликованих обавеза. У роману та минијатурна територија постаје парламентарна република заснована на укидању неравноправности између лекара и пацијента, а пре свега на идеји да разум и лудило нису две супротстављене околности, већ да се и разуму и лудилу једнако супротставља људска глупост. Пре него "инверзија нормалности", лудило је једно стигматизовано стање разума. Док се лудило вековима тамничи и кажњава, глупост се одувек велича, слави и овлашћује. На овим нашим просторима често је сва несрећа приписивана некаквом урођеном, готово пословичном лудилу, али то је само зато што разум и глупост понекад праве договоре, рећи ће у једном свом интервјуу аутор, Дејан Атанацковић.

Реч аутора

Атанацковић, који живи и ради у Фиренци, обратио се новинарима путем Скајпа изразивши узбуђење и захвалност за "велику част", додајући да је био одушевљен самим уласком у први круг чиме се, како је рекао, нашао окружен значајним именима српске књижевности.

"Захвалан сам што је награда додељена делу, а не имену, што је дело нашло свој пут до читалаца и стручне јавности. Фасцинира ме чињеница да књига, откако се појавила у књижарама, функционише као живо биће и стиче свој пут и видљивост мимо аутора", рекао је Атанацковић.

На питање новинара колико је бављење визуелном уметношћу утицало на креирање слика и ликова у роману, Атанацковић је рекао да чињеница да долази из света визуелних уметности није искључила његово бављење текстом, који се појављивао у његовим радовима и на изложбама и додао да је креирање слика у роману слично раду на изложби.

На молбу да прокоментарише реченицу у роману да је Лузитанија најмања држава на свету са најдубљим сукобом између прогреса и лудила, Атанацковић је подсетио на вишевековну стигму у вези са лудилом и да је кроз историју овладавање лудилом значило врсту прогреса.

Скренуо је пажњу на обесправљеност многих група у данашњем друштву, попут особа са инвалидитетом, на угроженост основних људских права.

"Мислио сам да је неопходно да замислимо државу која ће бити пример доброг пројекта, а да буде сачињена и замишљена од стране маргинализоване популације", објаснио је Атанацковић.

Жири о награђеном роману

Председник жирија за НИН-ову награду Божо Копривица рекао је да је Дејан Атанацковић јако добро контролисао судбине великог броја јунака у дугом периоду од Првог светског рата до ових дана.

"Језик је јако богат, јер аутор користи различите дисциплине од сликарства до ботанике. Његова посебна држава је смештена 1916. тамо где је лежао један од највећих српских писаца Петар Кочић. Била би срећа да ова наша Србија данас има такву владу са доктором Стојимировићем на челу", оценио је Копривица, који је више говорио о роману "Горгоне" Мире Оташевић, који види као позив на "отпор злу, на борбу против равнодушности и зла које нам је пред носом".

Чланица жирија Јасмина Врбавац навела је да су свих пет романа залужили да уђу у најужи избор и да су у свакој књизи видели потенцијал и разлоге зашто би могла да понесе НИН-ову награду, што је објашњење и дугог већања чланова жирија.

Прокоментарисала је сваки од пет романа у најужем избору. "Лузитанија" је, према њеном мишљењу, занимљив роман првенац у коме аутор, захваљујући томе што долази из света визуелних уметности, изузетно добро претвара језик у слике.

"Горгоне", како је рекла Јасмина Врбавац, јесте подсетник за све нас на зло које се непрекидно дешава, Јовица Аћин ("Сродници") и Давид Албахари ("Данас је среда"), већ доказани писци, трагали су за вечним питањима, оним иза завесе свести и реалности, док Срдић својим романом помера границе доживљаја прозе и као писац много очекује и од себе и од читаоца.

Михајло Пантић, коме ове године истиче четворогодишњи мандат у жирију НИН-ове награде, рекао да су у протекле четири године прочитали око 800 књига, да се ближимо тренутку када ће се у Србији дневно објављивати по један роман и да је кључно питање шта је данас књижевност и шта може њоме уопште да се постигне.

Приметио је "трајну актуелност" Атанацковићевог романа и да се и данас свет бави лудилом које у великој мери обликује људске судбине.

Тамара Крстић је приметила да се свих пет романа могу подвести под једну тему – тему болести (од Паркинсонове код Албахарија, преко лудила код Атанцковића до фашизма и зла као болести 20. века код Оташевићеве), али и да сви аутори проговарају о смислу књижевности, њеном идентитету.

"Свака историја болести је један вид књижевности", цитирала је Крстићева Атанацковића.

Зоран Пауновић се надовезао да романи Оташевићеве и Атанацковића указују колико књижевност може бити важна у савременом свету.

Нагласио је да лудило у награђеном роману није супротност разуму, већ вид отпора хаосу, једини смислен одговор на суманутост света у коме живимо и "Лузитанија" позива на супротстављање глупости.

Свечана додела награде и обележавање 83.рођендана НИН-а биће уприличени у Југословенској кинотеци у Београду (Узун Миркова 1) 22.јануара у 17 часова.

Дејан Атанацковић (Београд, 1969). Предаје више предмета из области визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени. Сарађује са фирентинским Музејом природних наука на предмету „Боди Архивс“, посвећеном историји представа људског тела. Последњих година води радионице засноване на дијалогу и сарадњи студената и психијатријских пацијената. У Београду је, уз подршку Музеја савремене уметности, покренуо „Други поглед“, иницијативу за нове наративне токове, кроз јавни рад београдских алтернативних водича. Као визуелни уметник, од деведесетих реализује самосталне изложбе и кустоске пројекте. Поједини Атанацковићеви радови део су музејских и приватних колекција. "Лузитанија" је његов први роман.

Дејан Силјановски