Само се херпетоним шарган/шаран од свих српских назива змија јавља као мотивација многим топонимима: Шарган, Шаргановац, Шаран, Шараник, Шараница итд.

На планини Баби код Битоља, на ободу села Маловишта, постоји стари пашњак који се зове Шарган. У више наврата боравио сам на планини Баби и у Преспи те разговарао са становницима многих насеља.

Према различитим изворима, Маловиште се помиње средином XVI или почетком XVII века, када се неколико породица из средњовековног насеља изнад села Кажана пред Турцима преместило у долину Маловишке реке, где је постојало привремено боравиште брсјачким сточарима из преспанских села и када је основано трајно насеље. Крајем XVIII века у Маловиште долази неколико цинцарских породица из Москопоља, када насеље почиње да губи своје словенско обележје, а још више накнадним досељавањем нових избеглица. Становници Маловишта назив места изговарају у облику Моловиште или Мулувиште. Словени су живели у Маловишту и после доласка Цинцара, што показује и црквенословенски текст из октобра 1857. године, који се налазио на списку гробних записа из српских цркава Св. Спаса и Св. Димитрија у Скопљу: Овде почива раб божји Костадин Ристовић од села Маловишта. Цинцари су од маловиштанских брсјачких староседелаца преузели топониме, док су ови од Цинцара преузели језик и постепено се асимиловали.

Топоним Маловиште није цинцарског порекла, већ српског, који досад није добро протумачен у лингвистици. Овде се ради о суфиксу -овиште, док је основа мал-, од турске речи mal ‘покретна имовина (стока, ствари, храна и сл.); благо, стока’. У многим српским говорима ова лексема означава углавном стоку.

Племена у Старој Србији и Маћедонији крајем средњег века слабила су временом под утицајем средњовековне српске државе. Одласком својих вођа у великим сеобама Срба до средине XVIII века потпуно су изгубила племенску организацију, али име Брсјака одржало се у западној Македонији до Другог светског рата. Јасне границе Брсјака у првој половини XX установио је српски етнограф Томо Смиљанић Брадина (родом из Тресонча код Дебра). На том простору налазиле су се средњовековне српске жупе Дебарца, Ресен, Преспа, Поље (битољско и прилепско), Пореч итд., које су биле вековима настањене Брсјацима. Многи топоними и антропоними сведоче о пореклу тамошњег становништва: Србиново, Србиновица, Србљаница, Србјани, Србица, Српци или Србиновска махала, Србинова њива, Србинов камен, Српска река, Србинце, лично име Србин у мијачким и брсјачким крајевима итд. Брсјаци су у VIII веку дошли све до Солуна, где су испод Олимпа зачели насеље Србицу (данас Сервија). После неуспешног освајања Солуна Брсјаци су се повукли и настанили између Битоља и Охрида. Имали су велика стада коза која су водили на брст крчећи читаве шуме; верује се се да они име дугују начину исхране свог „ситног мала”.

На целом Балкану стока се лети терала у планине на пашу зато што око селâ није било пашњака. Становништво које је лети мигрирало на планину Бабу припадају Преспанској котлини и њеним селима, на чији су се сточарски издиг населили Цинцари. Маловиште је припадало брсјачким српским сточарима. На ободу данашњег села Маловишта налази се огољен пашњак Шарган, који је раскрчен још у средњем веку и који и данас служи за испашу крава овог насеља. Будући да тај микротопоним не припада говору Цинцара, они су га прилагодили свом изговору те га само они називају  Ширгáњ. Стари људи из Маловишта говорили су ми да је некада на каменитој страни Шаргана било много поскока. Према називу пашњака именован је и извор који се овде налази.

У Подмочанима сам пронашао јединог сточара ‒ Здравка Пржевског (из рода Пржевци, рођеног 1937. године), који има стадо од 400 оваца и 40 коза и који и данас са својим синовима гони стоку на обронке Бабе. Некада је Здравко стоку изводио на пашњаке који се налазе на врховима Чуну и Кодру. У давна времена стока се терала управо до Маловишта, планинске оазе и за стоку и за сточаре. Овај начин живота последњег сточара у Подмочанима показује вековну непрекидност сточарења у Преспи на планину Бабу. Поскока у овом крају називају шарка, док је херпетоним шарган одавно заборављен као у и главнини српских говора у којима је лексема шарган изгубила употребу, али остао је траг у топонимији.

Пратећи изгон стоке на подбапске пашњаке са старијим Здравковим сином Митком (1967), сазнао сам да су обронци планине Бабе некада били потпуно голи, да ту није било шуме, да су и Подмочани и Грнчари раније терали стоку усеком између Чуна и Кодра све до реке Шемнице.

Сведочења породице Пржевски о некадашњем изгону стоке на простор Маловишта дају представу о вишевековном континуитету пастирског сточарења на овом поднебљу, кретањима тих људи, њиховим потребама и народу који је наденуо топониме у долини Маловишта и његовог пашњака Шаргана. Брсјаци су најопакију змију Европе у прошлости називали шарган, а овај назив потпуно су заборавили као што су не тако давно изгубили свест о имену свог племена и стварној припадности заједничком народу.

Одломак из излагања Дејана Милорадова у САНУ (Живот Срба у С. Македонији историјат, изазови, перпспективе)...текст је иначе део рукописа монографије Шарган (ни)је шарен која се ради у оквиру пројекта Матице српске Батрахолошко-херпетолошки речник српскога језика.