27. децембар 2012.

Сестре Маринковић – Мина, Катарина и Нина чланице Тениског клуба Југ из Скопља, ове године успешно су наступале на тениским теренима Европе и заблистале на неколико престижних турнира.

Када је млади брачни пар Слађана и Дејан Маринковић из Ниша са једногодишњом Мином у наручју дошао у Македонију, није се ни претпостављало да ће се тај кратки боравак одужити на петнаестак година.

– Дошли смо на кратко, на два месеца. Tребало је да помогнем око тениског клуба у Кочану. Посрећило ми се те сам одмах добио посао тениског тренера у ТК Југ, овде у Скопљу. Почео сам да радим оно што заиста волим, а за младог човека већег и бољег изазова нема, каже Дејан, отац девојчица који је својевремено био тенисер Радничког из Ниша.

Убрзо након доласка у Скопље Маринковићима се родила још једна девојчица, Катарина, а касније и мезимица породице, Нина. Све девојчице су кренуле очевим стопама. Интензивно тренирају тенис и постижу запажене резултате, имају своје снове, а да их остварују говори и њихова соба препуна тениских трофеја, диплома и похвалница из математике, литературе, страних језика.

Имам свој сан

Петнаестогодишња Мина је ученица другог разреда гимназије „Ђорђи Димитров" у Скопљу и најстарија је од сестара Маринковић. То је права млада дама, девојка за пример какву би сваки родитељ пожелео. Радо разговара о изазовима тениса, путовањима са рекетом у торби и сновима.

– Некако са првим корацима дошла је и тениска лоптица и рекет. Мајка ме је свакодневно шетала у парку, близу тениског клуба где отац ради. Најпре сам гледала шта друга деца раде, па сам то исто и ја почела. На тениски терен званично сам ушла у четрвтој години када су били и моји први мечеви. Први турнир освојила сам у осмој години. Да би се постигли овакви успеси мора напорно да се ради и то годинама. Током летњег распуста Мина тренира свакодневно по четири сата, а током школске године по два сата дневно, а кад има турнир и више.

– Прошле 2012. године освојила сам Државно првенство Македоније у категорији до 16 година и тренутно сам на првом месту у тој категорији a постигла сам врло запажене резултате на ТЕ (Тенис Европа) турнирима. Мина је корисник државне стипендије „Спортска надеж" коју додељује Агенција за спорт и младе талентованим спортистима до 20 година.

– Мој циљ у спорту је што већи ранг и одлазак у иностранство. Желим да се опробам на професионалним турнирима. Жеља ми је да студирам медицину у Њујорку, а то може да се оствари преко добрих тениских резултата и стипендија, каже Мина.

Катарина са звездом

Убрзо после доласка у Македонију у породици Маринковић родила се и друга девојчица, Катарина. На свет са свега 1350 грама дошла је на Ђурђевдан 1999, док је трајало бомбардовање Србије.

– У невољи увек се нађе неко ко ће да вам помогне, да вас утеши. Лежала сам на Дечјој клиници овде у Скопљу са мајушном тек рођеном бебом, далеко од родитељског дома, гледајући са терасе авионе који су летели према Србији. Сећам се да је ту сваки дан долазила једна стара Циганка која је обилазила унуче. Стално је посећивала и мене. Знала је, имала је тај људски осећај у себи, потребан за утеху и охрабрење. Увек ми је говорила „не секирај се ћерко, твоја девојчица има звезду, жилава је, ако је сићушна..." сећа се Слађана тих дана.

Можемо слободно да кажемо да су се обистиниле речи старе Циганке. Катарина је данас велика девојка и једна од најтрофејнијих ученица у Македонији. Мноштво пехара, диплома, похвалица и других награда краси њене витрине. Она је носилац и награде „Феникс" коју додељује општина Центар истакнутим поједницима, награде „Кочо Рацин" за литературни рад, а о математичким, ликовним, језичким и другим наградама да и не говоримо, има их пуно.

– Ове године наступила сам на Европском првенству у Чешкој у конкуренцији од 120 такмичара из целе Европе, а тек учешће на овом турниру само по себи је велики успех.

Такмичарски дух никада не изостаје у породици Маринковић. То је код њих свакидашња „клима". Са друге стране то доноси и нова ера тениског спорта која тек долази и тражи много више.

– Са Мином сам наступала на турниру у Чачку. Званично смо играле једна против друге. Редовно ме побеђује, али последњи пут једва ме је савладала. То ти је спорт. Свеједно, нас две смо освојиле Државно првенство Македоније у својим категоријама, имамо и многа прва и друга места на разним домаћим и регионалним турнирима, а сви ти наши досадашњи резултати отварају нам врата света, каже сека.

– На завршници турнира у Чешкој приређена је забава за учеснике. У ту част сва деца су поскакала у базен да се купају. И ми смо хтели мало разоноде па смо питали тренера. Није дозволио, наљутио се и отишао у своју собу, а ми смо се ухватили за руке и у знак протеста сви заједно обучени поскакали у воду. Било је забавно, а шта је даље било није за причање, остала је загонетна Катарина.

Амбициозна Катарина жели исто што и њена сестра Мина, а то је да се што дуже бави врхунским тенисом, да упозна Ђоковића и Ану и ако може да буде боља од њих, јер како каже, спорт налаже такмичење.

Секине симпатије

Кад у породици расту две девојчице знајте са сигурношћу да имате љубав, а кад се роди и трећа знајте да сте добили мезимицу, речи су оца Дејана. Треће дете у српском народу често називају Бебом и када одрасте, али зато ова деца увек остају враголанчићи задужени за расположење.

– Кад нам се Нина родила њене старије сестре већ су увелико трчале по тениским теренима. Рекет јој је била прва играчка што је и природно, јер око овог спорта је ангажована читава наша породица. И она тренира од четврте године. У својој категорији је у врху тако да можемо да будемо задовољни и њеним резултатом.

Свесна свог успеха и положаја у породици Нина се пожалила да јој је најтеже кад треба да сервира, најлакше кад удара форхенд, а најлепше кад побеђује.

– Волим тенис. После завршетка турнира ми се тако лепо наиграмо, преврћемо се на шипкама, играмо жмурке. Добијемо и по пакет жвака „чунга лунга" и такмичимо се ко ће да направи већи балон. Ја ставим одједном све жваке у уста, то лепо разрадим и надувам овоолики балон и увек победим.

Мала Нина иде у први разред, учи слова и рачун. У соби станује са сестрама, а напамет зна пут до родитељске спаваће соби који користи ноћу. Рад и дисциплина нису јој страни. Једино је ових дана мучи једна мала дилема коју не може да реши ни на великом одмору, ни на тренингу, а то је „имају ли секе симпатије" и да ли то може форхендом да се реши.

Родитељска улога је да прате своју децу у свим победама и поразима – то је неприкосновено, кажу домаћини. Највише од свега желе да њихове девојчице буду здраве, веселе и срећне у ономе што раде.

Нена Ристић Костовска