Књига је дело Роберта Ходела, аутора швајцарског порекла, посвећеног слависте (који говори и српски језик). Мотивација аутора за предан рад је вишеструка, пише у „Политици“ Слободан Стојановић. Ходел сматра и истиче да писац и његово дело имају универзалну ванвременску димензију. О томе понајвише сведочи тврдња аутора у предговору, када пише: „А да је овај самовољан аутохтони аутор (Б. Станковић) писао на француском, енглеском и немачком језику, данас би се сматрао једним од најзначајнијих представника европског модернизма.”
Читање ове књиге у време гледања ТВ серије о Иви Андрићу „Нобеловац” упућује на идеју о могућности да се слично дело сними и о Бори Станковићу. О Борином узбудљивом животу ваљало би (и требало) да се сними филм и ТВ серија. Она би свакако на нове генерације још упечатљивије и снажније деловала (уз писана дела) и представљала важан доживљај. Тиме би се филмом о самом Бори и његовом животу од „очаја до сјаја и натраг” додала десета екранизација. Уз постојећих девет раније снимљених од Борином делу добила би се потпунија целина. Досадашњу екранизацију Бориних дела аутор редоследно наводи почев од 1948. године (Софка) па до ТВ серије из 2021. „Нечиста крв – грех предака”. Пре тога је дата детаљна хронологија догађаја из Бориног живота.
У релативно обимном штиву од 365 страница може се наћи доста занимљивих пасуса и фотографија. Потенцијални продуценти, сценаристи и режисери могли би да у овој књизи пронађу инспирацију. Она може бити предложак за стваралаштво у свету филма и телевизије. Екранизација о Бори, слично као што је учињено за Андрића, била би радо виђена. Паралела је и у томе што је Бора био „први узор” Андрићу. О томе сведоче речи Андрића, иначе шкртог у комплиментима. У једном од својих интервјуа Андрић истиче да кад га све друго у животу и литературе умори, чита Станковића (Нечисту крв и неке од његових приповедака) „поново и поново”, као што прочитава Толстоја.
Уместо стандардног приказа књиге, овај прилог је само предлог проистекао из ње, који вреди имати у ширем видокругу.
