29. октобар 2010.

Небојша Нушић (46), унук славног српског комедиографа Бранислава Нушића (8. октобар 1864 – 19. јануар 1938.),  у „наслеђе“ од свог деде, између осталог, добио је препознатлјив лик, необуздан шарм, комуникативност, смисао за хумор, понашање према увреженим кафанским законима боемског опхођенја, и – ништа више.

За писање романа, драма, приповетки, признаје – нема дара, а тантијеме од многобројних дела Бранислава Нушића његовој породици су укинуте још 50-тих година прошлог века. Од тада је Нушић постао национално благо Србије, а његов унук Небојша сматра да дедино дело и заоставштина у Србији заслужују далеко бољи третман и место.

Последњих месеци Небојша живи на релацији Београд – Скопље. У  српској престоници је рођен, на Дорћолу, а овде у Скопљу, где је његов деда далеке 1913. године основао и био први управник Народног позоришта, бави се далеко приземнијим стварима. Увек, међутим, међу пријатељима, пословним сарадницима, културним радницима и обичним људима подсећа ко је и шта је био Алкибијад Нуша, који је у 18. години променио име у Бранислав Нушић, а писао и под псеудонимом Бен Акиба, именом чувеног јеврејског рабина, научника и филозофа који је живео у првом веку нове ере.

„Мој деда Константин Нушић и Бранислав Нушић су браћа од стричева. Ми смо иста фамилија. Нушић има још потомака, али ја сам можда најекспониранији у породици и мени је запала част и обавеза да порадим на томе да се Нушићев лик и дело гаји. Мене је судбина - живот и посао довео у Македонију. Тако, изгледа као да идем дединим путем. Нушић је у Македонији био државни службеник и конзул, у Битољу се оженио и ту добио децу, а у Скопљу је основао Народно позориште. У Македонији је радио и као уметник и као дипломата“, каже Небојша Нушић, али признаје да од деде, осим шарма, није наследио и дар писања.

„Имам ту његову козерску црту. Имам још тих особина сличних Нушићу, али немам дара за писање. Тешко је ићи тим стопама“, признаје Небојша.

А стопе Алкибијада Нуше, Бранислава Нушића илити Бен Акиба су заиста биле од „седам миља“. Познавао је живот до најситнијих детаља, а у људску душу је задирао до саме сржи. Писао је сликовито, језгровито, поучно. Из сваког његовог дела извирала је истина, мада често написана козерски и забавно. Управо онако какав је и сам био Бранислав Нушић. Зато не изненађује када нам је унук, Небојша Нушић заказао виђење и разговор у скопској кафани „Деус“, баш на углу две улице.

„Мој деда Бен Акиба, односно Бранислав Нушић је волео кафане. И мој рођени деда Константин Нушић је држао ресторан, хотел „Старо здање”, тако да смо ми „породично везани” за кафане. Ту се једноставно добро осећамо. То је за нас прави српски и балкански парламент. Ту се размењује најбоља енергија, договарају послови и приватне ствари. Зашто баш кафана „Деус“? То је локал који се мени одмах свидео зато што је на рачви. Дорћол на турском значи раскршће, а пошто је и скопски „Деус“ исто на раскрсници, то ми се допало, а и газда кафане је пореклом Цинцар, као и ми Нушићи. Ето, то је довољно да ово буде мој избор“, признао је Нушић млађи.

Народ зна, а хроничари, књижевни и позоришни критичари су то лепо записали: иза слике менталитета и обичаја прохујалих времена у Нушећевим комедијама и драмама видимо јунаке нашег доба и препознајемо понашања која и данас постоје. Због тога деценијама сви радо гледају министарке, докторе, посланике, среске начелнике, шпијуне, протекције, ожалошћене породице, мистер доларе... Свим тим ликовима, у књигама, позоришту, на улици не може да одоли ни Небојша Нушић, признајући да у потпуности није задовољан како се чува дедино наслеђе у Србији.

„Тачно је, рекао сам да Нушићево дело и заоставштина у Србији заслужују боље место. Сада, међутим, постоји велики помак набоље. Добро је да је Ивањица обновила „Нушићијаду“ после скоро 30 година, и да је цео град, више од 15.000 људи, стало иза те манифестације. Рекао сам и то да је Нушић спона између Србије и Македоније и њихових народа у култури и дипломатији. Сматрам да је Нушић боље испраћен у Македонији где је градоначелник скопске општине Центар, Владимир Тодоровић на лањској прослави 50. јубиларног извођења Нушићевог „Сумњивог лица“, објавио да се гради нови театар у Скопљу и да ће у њему бити отворена спомен – соба Нушићу. Ја мислим да је обавеза Србије, где је Нушић направио све, он и јесте српски комедиограф, да се лик и дело Нушића на један квалитетнији начин негује. Музеј Нушића се налази у једном стану и фактички су сви оригинали у депоу. Тренутно је легат Бранислава Нушића на „Андрићевом венцу“ у једном простору који није довољно приступачан. Мислим да би требало направити напор да добије боље место. Оптимиста сам јер постоји једна позитивна атмосфера и у Народном позоришту и у другим структурама власти да се то промени на боље. Чак мислим да ће ове манифестације као што су „Нушићеви” дани у Смедереву, „Нушићијада“ у Ивањици, и разни позоришни фестивали у Македонији довести до тога да се направи нека врста културног каравана са епитетом Нушића“, каже његов унук и објашњава:

„Нушић је још увек интересантан зато што је савремен, зато што су његова дела прикази карактера људи на овим просторима. Јавно мњење и људи из културе и политике у Нушићу виде један ум који једноставно даје позитивну атмосверу јавном животу на овим просторима“.

Небојша Нушић, потомак славног српског комедиографа је обећао да ће учинити све како би се реализовало неколико заосталих пројеката које није успео да оствари његов деда.

“Из заоставштине Нушића до данас није објављено његово недовршено дело „Власт“, а постоје и два пројекта која је Бранислав Нушић за живота желео да реализује, а није успео. То је Дечије позориште и Варијете. Надам се да ћу уз помоћ људи од струке и свих људи добре воље успети да ти пројекти угледају светлост дана, као и извођење позоришног комада, једночинке Аналфабет. Мислим да ћемо веома брзо то и реализовати“, нада се Небојша Нушић.

Иако се данас здушно бори да Нушићево дело и заоставштина у Србији добију боље место, он, ипак, признаје да га је у неким периодима живота, док је био млад, оптерећивало презиме Нушић.

„У основној, па и средњој школи нисам волео српско–хрватски језик зато што сам морао све да знам о Нушићу. Морао сам до детаља да знам и сва дела свога славног деде. Презиме јесте част, али и тешко бреме и велика обавеза познавања његовог пута, дела...“ Сада је, истиче, веома поносан због тога и подсећа на невероватну енергију Бен Акибе, односно Алкибијада Нуше, алијас Бранислава Нушића који је започео и урадио толико квалитетних пројеката у Србији, Македонији, Приштини, Сарајеву.

„Фасцинантно је да у оно време када су информације ишле веома споро, у коме се народ кретао много спорије него данас, да је Бранислав Нушић направио толико тога. Био је правник, ратник, оснивао позоришта, удружења драмских писаца, покретао позоришне новине, радио у дипломатији, а живео је и стварао у Србији, Скопљу, Битољу, Приштини, Сарајеву, Грчкој...“, каже Небојша. Најављује да ће у Београду покушати да отвори клуб љубитеља Нушићевог дела који би требао да споји људе културе и бизниса са простора Србије и Македоније.

Небојша Нушић је завршио средњу Ваздухопловну школу у Београду, а ДИФ је дипломирао на предмету кинезитерапије. Дуго је живео на Истоку, радио је отклањању деформитета локомоторног апарата, потом у спорту као физикални терапеут. Данас живи на релацији Београд – Скопље, а у Македонији је окупиран подизањем једног бренда, швајцарског система физиолошки исправног и здравог начина живота, пре свега – дама.

(Д.Ј.)