Американци су баш срећни. Где год се боре против тероризма налете на нафту. Ова наизглед шаљива порука која је недавно привукла огроман број коментара на друштвеним мрежама изазвала је озбиљну дебату. Већина учесника сложила се с таквом констатацијом, а осим самом нафтом богатих делова света, помињало се и искуство Косова и Метохије, али и питања шта може да очекује Украјину, када престану ратне страхоте. На први поглед делује помало случајно или неспојиво да су амерички јастребови који су, у име демократије, уз подршку оних који се називају интелектуалном елитом и уз светлост ТВ екрана, лупајући у ратне бубњеве, довели до крвопролића.
Касније када би се камере повукле, они би на масовним гробљима развијали сопствени бизнис и пунили џепове. Када би по систему „скакаваца” искористили економске потенцијале једне земље, због којих се стварно и водио рат, онда би бацили око на другу државу и кренули да и тамо „шире демократију”. Сценарио је исти – под окриљем људских права покушају да поткупе политичке елите које ће им омогућити да несметано пљачкају ресурсе једне државе. Не прође ли то, стиже „борба за демократију”.
Како то изгледа у пракси, могао би да илуструје и некадашњи економски гигант на коме се, између осталог, темељила привреда бивше Социјалистичке Републике Србије – рударски комплекс „Трепча”, који је у време велике Југославије запошљавао око 25.000 махом рудара. Данас је у албанском делу то индустријска руина, а комплекс „Трепче” више личи на сценографију хорор филма него на радну рударску компанију. Осамдесетих година прошлог века била је позната парола „Трепча ради, Београд се гради”. Њен аутор долази из другог дела бивше велике Југославије и потенцирао је да „јарам Београда” треба да престане. Тим поводом су рудари „Трепче” организовали штрајк 17. новембра 1988. године, када су кренули у марш од рудника ка Приштини.
Од обећане светле будућности за косовске Албанце остало је светло у тунелу, довољно тек да их усмери да бесповратно напусте Косово и иселе се у Европску унију. Рудари „Трепче” су у константном штрајку, плате су мизерне, а на друштвеним мрежама млађи Албанци наводе да су њихови очеви од плате у руднику некада могли да одведу породицу на море и да „преживе” тај месец. Сада не могу да саставе ни први с десетим у месецу. Та нова реалност није била сметња премијеру привремених приштинских институција Албину Куртију да у Митровици испред уласка у окно рудника недавно одржи говор који су обезбеђивале специјалне јединце косовске полиције. Чували су Куртија не од Срба, већ од гневних рудара који немају од чега да живе.
„Обележавамо 35. годишњицу штрајка рудара Трепче, одржаног против тадашњег режима Слободана Милошевића и фашистичке Србије. Штрајк рудара, одржан 1989. године, сада се већ у међународној историји Балкана утврдио као весник почетка распада Југославије”, изјавио је Курти. У неодговорним изјавама је отишао толико далеко да је навео да ће мудро користити природне ресурсе Космета, не схватајући да су њихови пријатељи, који су водили нелегално бомбардовање СР Југославије, већ узели шта су могли. Резултати те „мудре” економске политике су да косовски Албанци у редовима чекају да напусте „земљу снова – Косово” и да оду на Запад.
Адвокат Горан Петронијевић каже да је спољна политика САД последњих 30 година оличена у деловању неолибералне глобалистичке политике коју карактерише супремација корпорација над државом. За „Политику” истиче да је то полазна тачка из које се трасира спољна политика САД, чији идеолози нису политичари, већ то чине корпорације чији је једини циљ – новац. „Та врста политике је на неки начин заробила САД и њихове ресурсе, моћ и богатство и води спољну политику ван политичког одређења политичких партија. Демократска странка у Америци је под потпуном контролом корпоративног фактора и одатле почињу и завршавају се сви проблеми. За разлику од њих, суверенистички део САД, онај десни део ’дубоке државе’, оличен је у Републиканској странци, која покушава да корпорације стави под одређену врсту контроле и да им не дозволи да управљају државом”, каже Петронијевић.
Додаје да је те корпорације баш брига што ће у неком рату погинути неколико стотина хиљада недужних људи, јер је за њих бизнис најважније питање. А пример Космета и „Трепче” је парадигма економског суноврата који су спасиоци који су дошли из САД донели локалном становништву. Отуда и довођење у везу сличне економске „среће и благостања” који очекују и послератну Украјину, која је иначе под притиском Запада да призна тзв. Косово, а њен амбасадор у Тирани Володимир Шкуров недавно је, упркос званичној политици Кијева, рекао да је то признавање „питање времена”. А главни европски дописник америчког политичког портала „Политико” Метју Карничник анализирао је како су после једностраног проглашења независности Косова његови „амерички хероји” покушали да на уништеној и ресурсима богатој земљи зараде и које лекције из тога може да извуче Украјина. Текст описује и посету брата Џорџа Буша Млађег, Нила, Приштини, где се уверио да је његов брат сматран херојем због тога што се као амерички председник залагао за независност тзв. Косова.
„Није да је то заиста било важно. Попут низа других Американаца који су прошли овуда у последњих четврт века, Буш није био ту да би учио о Косову. Био је овде да заради новац као део групе коју је предводио пензионисани генерал САД Весли Кларк, који тежи да инвестира у енергетски сектор земље”, наводи „Политико”. Током година Косово – како пише овај амерички медиј, „балканска земља величине поштанске марке”, коју су Вашингтон и његови савезници из НАТО-а отргли од Србије 1999. године „да би зауставили геноцид над етнички албанским становништвом” – видело је свој део америчких ловаца на срећу.
Подсећа се да је ауто-пут ка Приштини из Северне Македоније изградио конзорцијум који је предводио амерички грађевински гигант „Бехтел” по цени од више од 700 милиона евра. Али, као и други велики инфраструктурни пројекти које предводе Американци „у земљама у које је Вашингтон ушао ватреним оружјем, дуж 65 километара било је много прекорачења трошкова и корупције”, додаје „Политико”. Последица тога је да је, рецимо, прошлог месеца косовски министар који је надгледао посао осуђен на три године затвора, јер је КиМ платио више од 50 милиона евра за пут. „Упркос скандалу, нема сумње да је Косово било исплатива опклада за многе америчке компаније које су овде активне”, тврди „Политико”.
Да ли је само „Косово” заиста имало користи компликованије је питање, које би било добро да размотре и Вашингтон и Украјина, док Кијев покушава да убеди Американце да остану ангажовани у тој земљи – укључујући и на огромном задатку обнове инфраструктуре коју је уништила Русија. Америчка помоћ се сматра кључном не само док бесне борбе већ и након њих. Ипак, Украјини би такође требало да буде јасно шта то подразумева. У сваком сукобу у који су се САД укључивале последњих деценија, од Ирака преко Авганистана, до КиМ, екипу за чишћење је предводила компанија „America Inc”, пише „Политико”. С временом, међутим, политичка воља у Вашингтону да остане ангажован у страним земљама обично бледи једном када велики бизнис истисне све што може. „Ко ће обновити? Еквадор неће обновити Украјину. Сједињене Државе ће бити тамо. Предузећа и извођачи из Сједињених Америчких Држава, само они. Ми ћемо тамо помоћи у обнови Украјине и Американци ће на томе зарадити много новца”, казао је он, преноси „Политико”.
За Украјину задатак поправљања њене уништене инфраструктуре представљаће застрашујући, генерацијски изазов. За корпоративну Америку то ће бити само још једна пословна прилика. А ако је Косово било какав водич, Украјинци треба да пазе шта желе, додаје „Политико”. „То је једна од највећих мистерија: како земља попут Америке, која је уложила значајне ресурсе и политички капитал није осигурала да КиМ буде функционална држава”, упитао је бивши косовски министар, кога „Политико” није именовао, а који је, настављају, деценијама посматрао акцију САД у својој земљи и који је незадовољно констатовао: „Американци су једноставно заборавили на Косово.”
Петронијевић каже да се види да САД полако напуштају КиМ и да отварање војне базе у Албанији значи премештање на Јадранску обалу. „Питање за наше комшије косметске Албанце је шта мисле да ће се догодити када више не буде било базе ’Бондстил’. А то је само питање времена, јер су извукли корист коју су могли и отишли. Њих више не занима шта ће тамо после бити. Да ли неко зна шта се дешава у Авганистану – колико је стотина хиљада људи под тортуром, а колико је убијено? То никога не интересује”, констатује Петронијевић.
По већини објективних мера, америчко ангажовање на КиМ није имало много успеха. САД су утрошиле много новца, али пажљивији поглед сугерише да су приоритети Вашингтона били више засновани на краткорочним америчким пословним интересима него на пружању онога што је заиста потребно за развој. Најеклатантнији пример тог неуспеха је електроенергетска инфраструктура где снабдевање КиМ струјом и даље зависи од две климаве електране на угаљ, од којих је старија пуштена у рад 1962. године. Фабрике, које се налазе недалеко од Приштине, сматрају се најпрљавијим у Европи, избацују сталан облак смеђег смога који је град учинио једним од најзагађенијих на континенту, наводи се у тексту „Политика”. Додаје се да, једноставно речено, чак и након деценија америчке помоћи и подршке, Косово остаје „економска и политичка канта”.
Уз то, стопа незапослености је међу најгорим у Европи, у просеку износи више од 27 процената у деценији до 2022, делом зато што многи људи раде на црно. Лоши економски изгледи подстакли су младе људе да масовно одлазе, а око 800.000 њених грађана живи у иностранству, већина њих у другим деловима Европе. Иако многи шаљу новац кући, егзодус је оставио привреду зависном од дознака, непоузданог и неодрживог извора прихода. Најбољи коментар на америчку борбу против тероризма на друштвеним мрежама дала је особа која се потписала као Џеронимо, који је написао: „Увек постоји нека истина у ономе – ’само се шалим’. Увек постоји неко знање иза ’не знам’. Увек постоји велика сенка скривена иза ’истине’ коју објављују светски медији и скривена бол иза онога када оду спасиоци и када кажемо ’добро смо’.”
Пророковић: Украјина је највећа праоница новца на свету
Универзитетски професор и стручњак за геополитичке односе Душан Пророковић не би поредио ситуацију на КиМ са стањем у Украјини. За наш лист наводи да смо на КиМ имали долазак „Бехтела”, који је градио инфраструктуру, аквизиције Веслија Кларка и потписивање споразума с фондацијом Мадлен Олбрајт. „Системског доласка америчких корпорација није било, нити се на Косову праве неки енормни профити. С друге стране, Украјина је највећа праоница новца на свету. Требаће године, могуће и деценије, да се утврде димензије овога што се дешава. У Украјину се сливају стотине милијарди евра, при томе процес је нетранспарентан. Шта су ту кредити, шта су донације, шта је јавно-приватно партнерство? Ту се већ види системски долазак западних корпорација, од Монсанта до Блек Рока, које желе да ставе шапу на ресурсе. А ресурси у Украјини су колосални, то је житница Европе, енергетски џин, земља важна за транзит и повезивање Истока и Запада, севера Европе и Блиског истока. У овим, ратним условима, с кооперативним председником, с разваљеним институцијама, корпорације добијају амбијент за остваривање енормних профита”, каже Пророковић.
Наводи да је велико питање шта ће са Украјином бити, односно како ће мировни споразум или споразум о примирју изгледати. Каже да су могући енормни профити, али и да је ризик велики. „Сав новац у Украјину долази из доларске масе која се непрестано увећава, из доштампавања америчке валуте. Тиме се ризик за непосредне улагаче смањује, што би један бивши црногорски бизнисмен из деведесетих рекао – то су ’јефтине паре’. Али се повећава ризик за америчку економију. Уколико политичка решења не буду у њиховом интересу, те стотине милијарди остају у систему без реалног покрића. Укратко, корпорације покушавају да искористе ситуацију и имају подршку Федералних резерви за тај системски улазак у Украјину. Колико ће им то успети зависи од непредвидивих фактора политичког карактера”, закључује Душан Пророковић.
ПОЛИТИКА
