У неверици и муци. Опраштао се телефонски од својих косоваца. Звечанаца.
Чекао сам га и дочекао у долини Лепенеца. А кривудала је ова река и пут Косова, само овог пута под ротацијом полициских возила. Депортовали су монаха из Македоније који је свој пут животни, подвиг пронашао на Косметској груди. 
Усамљене мисли. 
Коловози и сећања. 

Пред светињама се шапуће. Aли нови властодршци не маре за то. 
На многим местима на Косову човеку око засузи само. Сада нам сузи са ове стране  у Скопљу. 
И под ноћним покровом града.

Верујем и улицама Звечана, и уз мост на Ибру, и пред прелепим српским дететом које изненада истрчи из неког дворишта на северу. Дани пуни чуда која можда више и не умемо да приметимо. Читамо.

Милутин Станчић