Али бушни џепови Битоља просуше се прашином тик пред мојом шпицастом салонком, и удахнух их дубље од јутарње пумпице за астму, и остадоше у мени као талог који још належе бронхијама уским као турски сокаци, али динамично и бистро, као што у зеницу залеже поглед на бели шиљати Кајмакчалан очима позајмљеним Војничком гробљу, набадајући се без крви на историју Битоља/Битоле/Манастира/Намастира од врха српастог крижа до крста укорењеног у хумку. Док Милош пита за утиске о Битољу, належем на његове оквире, ходочастећи до сахат-срца, куле и радње у коју свраћам зарад правог памука, док ме на прагу чека питање да ли смо от Ниш, или из Ниш, неким српскомакедонским, ученим две године у основној и забрављеним кључем неке нове уније што поунијаћује ритам и дамаре матерњег плача. Како ви упознајете градове? Бојите ли (се) срчаности њихова срца? Шта вама просејавају ти џепови допола пуни и напола празни, процепани, подераног непатвореног памука, умирисаног паљеним фрескама као петом угаженог дувана у неку од плоча корзоа где сви шетамо руку под руку, гледајући у страну, свако у своју, јер Битољ је палимпсест који гребемо ноктима као пубертетске брадавице, а не целимо, можда целивамо тек успут док гредемо да се осолимо јонским, јер стандард расте и ми мењамо пелене за веш број 99, изнова се процепајући баш на местима које треба скрити, на предњој страни историје и задњици стида. Завучених руку у џепове Битоља, опстајемо богати за црно под ноктима, што ту остаје захваљујући нашој нехигијени сећања вида, до Вида.

Мирјана Бојанић Ћирковић