09.05.2012_mesa09. мај 2012.


Књижевну радионицу посвећена роману Дервиш и смрт Меше Селимовића у суботу 19. маја 2012. године, са почетком у 20 часова у просторијама Културно-информативног центра Срба у Републици Македонији „Спона“ у Скопљу водиће руска професорка  Ана Ростокина.


Ана Ростокина је рођена у Москви 1986. године. Дипломирала је српски и енглески језик на „Ломоносову“ у Москви и српску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Тренутно живи и ради у Београду. Преводи поезију са српског и македонског на руски језика. Члан је београдског удружења Трећи Трг...


Мајстор пера


Меша Селимовић рођен је 1910. године у Тузли. Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народно ослободилачким покретом , а 1943. прешао је на ослобођену територију. Постао члан Комунистичке партије Југославије Године 1944. прешао је у Београд где је обављао значајне политичке и културне функције.


Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“.


Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.


После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета" (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине" (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа земља" (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина" (1965).
„Дервиш и смрт" (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.


Роман „Тврђава" (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. „Тврђава" је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и „Тврђава" је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.


Након романа „Острво" (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: „Дјевојка црвене косе", „Писци, мишљења и разговори", „За и против Вука", „Круг" и „Сјећања" (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић  описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.