Прва верзија се везује за месну легенду која каже да је један дервиш стигао до данашње Ђевђелије и да се њему веома допао тај град. Међутим, житељи нису хтели да се он ту настани па су све радили не би ли га истерали што су на крају и успели. Тада је дервиш почео љуто да куне житеље тако да су се они били уплашили његових клетви. Због тога су почели да му говоре ,,гел-гери" тј. ,,ела (грчка реч је у питању и значи хајде) назад".

Друга верзија се везује за истраживања историчара Радослава Грујића који је спомињао да је појам зевгелатион сретао у средњовековним списима. Зевгелатион је било поље које се обрађује.

У повељи цара Душана манастиру Трескавац спомиње се зевгелатија, а у општој потврди цара Душана за хиландарска властелинства среће се појам зевгелије. Исто тако у повељи краља Стефана Дечанског и у хрисовуљи цара Душана за манастир Светих Архангела крај Призрена из 1348. године се спомиње појам гевгелије. Цар Урош у повељи из 11. новембра 1361. године светогорској Лаври Светог Атанасија дарује зевгелију са све житељима. На ову Грујићеву верзију наслања се верзија Косте Костића коју наводи у ,,Наши нови градови на југу".

Он тврди да се име Ђевђелија јављало у различитим облицима као дзевгелија, дзевгар, зевгелатија па и сама ђевђелија што би значило чифт, пар волова, ораћу земљу једне породице. Нисам дубље истраживао, али по свему судећи реч је о стварноправном појму. Дакле, из ове последње две верзије произлази закључак да је данашња Ђевђелија била поље које се обрађује, а да се тај стварноправни појам спомиње у српским правним актима и то у периоду врхунца српске средњовековне државе...

Александар Манда Мандић