24. септембар 2010.

Древно православно светилиште, „Свети Прохор Пчињски“, на крајњем југу Србије, млађим генерацијама последњих неколико деценија углавном је „познато“ по историјским и медијским записима да су за Илиндан, 2. августа 1944. године, на Првом заседању Антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ), ту крај реке Пчиње, уз манастирске зидине, ударени темељии савремене македонске државе.

Мање је, међутим, оних који знају да се само неколико километара јужније, у селу Старо Нагоричане, на македонској територији, налази пећина – испосница у којој је свети Прохор Пчињски крајем 10. века византијском војсковођи Диогену прорекао да ће постати владар Роман Четврти Диоген (1067-1071 ).

Дакле, прича о светом Прохору почиње у општини Старо Нагоричане, на североистоку, изнад Куманова наслоњена на границу са Србијом. Обухвата област Козјака, горњег сливног подручја реке Пчиње, а по површини је једна од највећих општина у Македонији. Простире се на 360 квадратних километара, али на тој територији, у 33 насељена места, живи свега 5.000 становника, од којих је 27 одсто Срба.

Од Куманова до централног села општине С. Нагоричане стиже се за непуних пола сата вожње прекрасним брдовитим пределом. Због високих окомитих стена у једном делу пута, крајолик на моменте подсећа на вестерн филмове попут оних са „дивљег запада“, да би нешто касније, приближавајући се селу, наишли на пасторалан амбијент, плодне њиве, воћњака и винограде.

Тамо, у сред села, смештена је црква Свети Ђорђе. То је у 11. веку била византијска базилика, а када су је разориле Османлије, на њеним рушевинама, почетком 14. века, обновио ју је српски краљ Милутин, 1308. године. Црква је грађена од камена и опеке, налик Студеници и Грачаници, а фрескопис, који су радили најбољи средњовековни сликари тога доба, Михајло и Ефтихије, непроцењиве је вредности и један од најлепших на Балкану.

Ту, преко пута цркве Св. Ђорђа, и данас се, уклесана у пећини не већој од четири квадратна метра горске пустиње нагоричанске у жеглиновском крају налази испосница св. Прохора Пчињског.

Испосница светог оца Прохора својевремено је била мала пећина испод једне стене, а пошто ју је озбиљно нагризао зуб времена, обновљена је касније. Сада је претворена у црквицу, а метална врата на њој су само штит од вандала. Изнад испоснице се налази извор из кога и данас обилно тече вода у сеоску чесму, а у новије време и сеоским водоводом. Та “жица” питком водом пуни и бунаре кућа изнад села.

Према легенди, десетак метара од цркве Св. Ђорђа, у маленој пећини – испосници, 28 година је живео свети Прохор Пчињски. Он се ту, према сачуваној легенди, срео са будућим  византијским царом Романом Четвртим Диогеном коме је прорекао успеће на трон. Доста касније, у знак захвалности, Диоген је на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 км. јужно од Врања, (сада близу границе са Македонијом), подигао цркву посвећену Светом Прохору, који је живео као пустињак у овој забаченој области.

Испосница св. Прохора у селу Старо Нагоричане и данас чува успомену на светца. Свакодневно је посећују бројни верници, туристи и путници намерници, а мештани и локални свештеник им неуморно показују цркву и испосницу преносећи им предање о свецу, пророку и исцелитељу...

Присећајући се онога што су му причали родитељи, најстарији житељи села истичу да је Прохор рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, негде у околини Овчјег поља, у данашњој Македонији.

„Ти племенити, богобојажљиви људи су имали велику имовину. Иако су помагали сиротињи и увек Божије стављали пред световним, духовно пред материјалним, дуго година нису имали порода. Зато су се свакодневно молили Богу, а он им је на крају услишио искреним молитвама и подарио мушко дете, коме је дато име Прохор“, причају мештани.

Када је Прохор порастао, родитељи су хтели да га ожене како би добили наследника велике имовине. Прохор то није желео, већ се одао Цркви где је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пећину Нагоричинску, близу данашњег храма „Св. Ђорђа“, у Жеглиновском крају.

„Поред пећине се налазио и извор питке воде, а храна Прохора, који је јео једном седмично, састојала се од шумских плодова, лековитог биља и корења. Живећи међу горским зверима, на Прохора једнога дана налете ловац Диоген који је јурио рањену срну. Када је угледао срну како спокојно лежи поред ногу Прохора, Диоген поче да бежи. Тада му се светитељ обрати речима: „Диогене, не бежи, врати се, и ја сам човек као и ти“. Када је из уста Прохора чуо своје име, Диоген се укопа од страха и изненађења и паде пред ноге светитеља тражећи благослов. Старац га благослови и рече: „Диогене, иду у Цариград да постанеш цар, а када се попнеш на престо, сети се мене, старца, који ти је то предсказао“.

Према предању, пророштво се и обистинило. Диоген поста византијски владар Роман Четврти Диоген (1067-1071). Међутим, занет својим пословима, он потпуно заборави на Прохора који је у међувремену, скитајући гором, нашао другу тесну пећину на планини Козјак, поред реке Пчиње, у којој је испосничким животом живео наредних тридесетак година, све до своје смрти.

Свети Прохор се упокојио 14. дана месеца октобра, а православна црква овога свеца слави 1. новембра, односно 19. октобра по старом календару.

Дуго година након смрти, преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави свој пређашњи положај и мене, старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са  пратњом и патријархом пође да тражи Прохора у Жеглиновском крају, у Нагоричину, тамо где је имао чудан сусрет са старцем и срном. Како га није нашао за спомен је ту саградио лепу цркву. Када је хтео да се врати у Цариград, опет му се у сну јави светац велећи му да ће га наћи горе у планинама. Цар је са пратњом поново кренуо у потрагу, а када је видео да из једне пећине излеће бели орао, завирио је унутра и у њој угледао мошти светца. На том месту, десно од реке Пчиње, цар је у 11. веку саградио храм посвећен преподобном Прохору. У том храму положише мошти, а из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, део је касније доспео у Љубостињу, док остатак  моштију и данас почивају у манастиру „Светог Прохора Пчињског“ поред реке Пчиње, подно планине Козјак.

О Прохору, постоје бројне легенде, многа предања и сведочанства, о његовим чудотворним моштима која слепима помажу да прогледају, сакатима да проходају, а болеснима да оздраве.

И за његову испосницу у селу Старо Нагоричане се верује да има несвакидашње моћи. Зато је масовно посећују верници. Неки из пуке радозналости, други верујући у немогуће.