Преносећи поздраве и дубоко уверење да култура и позориште служе да праве мостове међу народима, поготово међу онима који су имали дугу историју конфликата, Радоњић каже и да се увек налази на страни оних који су угрожени, прије свега мањинских заједница – било каквих карактеристика – којима су ускраћена људска права.

,,Стога, поред вашег гостовања у Приштини, што је свакако Ваше суверено право у вођењу Ваше националне позоришне куће и профилисању политике њеног деловања, изражавам само зачуђеност што нисте посетили и Народно позориште у Приштини (са привременим седиштем у Грачаници) где се налазе и ваше колеге српске националности које ту раде протеране из свог града. Не знам да ли сте у програму свог путовања имали можда и обилазак Метохије, села Гораждевац, Бело Поље и Осојане да видите у каквим условима живе и Ваши ретки преостали сународници? Да ли сте обишли Високе Дечане и попричали са игуманом Савом Јањићем родом из Требиња и монасима од којих су многи и Ваши земљаци како живе они и њихов верни народ? Да ли сте свратили до Призрена о коме је певао Краљ Никола и питали колико је остало Срба и Црногораца да живи у њему и шта се догодило са нашим светињама 2004. године?

Да вам само напоменем, зграда у којој сте играли представу је (и) наша зграда, у којој се налази (и) наша матична сцена са које смо протерани и у коју нам је забрањен приступ као илегалној институцији. Изграђена је 1948. године средствима Владе Републике Србије, а у њој је прво почела са радом Српска драма, да би годину дана управо ти глумци и „српска управа“ основали од глумаца аматера и Албанску драму. Све до рата 1999. године Народно позориште у Приштини остало је једна од ретких мултиетничких институција у којој су, неколико недеља пред бомбардовање Савезне Републике Југославије, игране представе и на српском и на албанском језику. Од тада, у њој нема једино Српске драме.

Народно позориште у Приштини, са својим за косовске власти неважећим инсигнијама, ансамблом, техником и администрацијом од тада лута по косовским варошицама и селима у којима има Срба и Црногораца и игра за њих представе, док у етнички најчистијем „главном граду најмлађе државе на свету“, како себе воле да ословљавају, нема ниједног Србина или Црногорца, њивог споменика и трага, осим порушених надгробних споменика, или макар натписа на српском језику. Наше укидање као институције Владе Републике Србије траже притом здушно сви, и слева и сдесна и из центра, од бивше председнице Косова Атифете Јахјаге током мандата до регионално популарног теролошког посленика и корифеја толератности Јетона Незираја.

Надам се да ће бити прилике да се и ми сусретнемо и сарађујемо у наредном периоду. Ми смо често били гости у Црној Гори и дочекани смо на најлепши могући начин. Искрено бих желео да код Вас и ми и наше колеге из Приштине будемо тако дочекани. Ускоро, у оквиру Видовданских свечаности, дочекујемо у Грачаници и колеге из Никшића и Херцег Новог. На јесен планирамо и малу турнеју у Никшићу, Херцег Новом и Мојковцу. Надам се да можемо доћи и код Вас у Подгорицу. Што се нас тиче, ово је, уз све могуће неспоразуме, било Ваше гостовање у Републици Србији, Аутономној Покрајини Косову и Метохији. Жао ми је што се нисмо овога пута видели и чули” каже у писму упућеном колегама из Црногорског народног позоришта директор Народног позоришта у Приштини Предраг Радоњић.

Српска Радио Телевизија