Не верујем баш много у то да нас јахта може спасти од ’каубоја званог корона’. Па ваљда мораш понекад и сићи с јахте да би у маркету на риви купио поврће, воће, воду... И бели лук, ђумбир и тону лимуна за јачање имунитета, зар не

Премда сам се „Фајзером” вакцинисао два пута, ипак ме не напушта прпа. Шта да радим да одагнам црне мисли? Треба ли да као Франсоаз Саган и Оноре де Балзак пишем целу ноћ, а да се пробудим тек кад је време за ручак? И како баш да знам да је време за ручак ако сам целу боговетну ноћ провео неуморно радећи и ако после тог силног напора спавам као дојенче?! Она, Франсоаз Саган, имала је само деветнаест година када је на столићу париског бистроа започела писање књиге „Добар дан, туго”.

Или да као Фадил Реџић, тај феноменални бас-гитариста ненадмашних сарајевских „Индекса” – слушајте га како својом бас-гитаром везе у мелодији „Да сам ја нетко” – цело ово корона лето јахтом обилазим острва на Јадрану и зовем своју некадашњу рају из музичке бранше да се сетимо свих оних сјајних и сетних старих ју поп-рок дана. Сви су дошли на ред. Од Ненада Јурина, који у „Индексима” као клавијатуриста проведе двадесет година (остали клавијатуристи су долазили и одлазили), па све до човека у црном, легендарног Даде Топића, који је био југословенски Џо Кокер.

Није баш незнатан број оних који веле да је наутички туризам најбољи начин да невакцинисан измакнеш хицу дозлабога злочестог „каубоја званог корона” што се на нас окомио и располаже свим врстама метака. У опусу од алфе до – делте. А да оне ипсилоне, омеге и гаме и не помињемо. Не верујем баш много у то да нас јахта може спасти од „каубоја званог корона”. Па ваљда мораш понекад и сићи с јахте да би у маркету на риви купио поврће, воће, воду... И бели лук, ђумбир и тону лимуна за јачање имунитета, зар не?

Да притом и не причамо о стварању резерви алкохола брижљиво скривених у разноразним буџацима јахте. Упркос неповерења, сигурно мирније спаваш у кабини јахте (наравно ако те уопште и западне позив да дођеш на јахту!) кад знаш да си вакцинисан, два или три пута, него кад ниси ниједном болничарки потурио мишицу да те боцне.

Откуд ти знаш с ким је све твој невакцинисани пријатељ претходно имао контакте „непосредне врсте”, а кога си, ето, позвао на јахту да слушајући „Кис” рано преминуле поп звезде по имену Принц, и уз прасак чепа, испијете боцу леденог француског шампањца „помери” од тридесет евра? И како то да се твој пријатељ што се упркос већ поодмаклим годинама које га неумољиво сустигоше и који још увек воли да се окреће за лепим женским ногама, може баш „у бобу” присетити с ким је све у међувремену имао контакте, кад не зна ни шта је претходног дана ручао?

Него, све су прилике да је боље да се вратим на Франсоаз Саган с надимком Кики, с почетка моје колумне. Ем тада кад је живела није било короне, ем је она од бога поседовала супердар за писање. Када је написала роман „Добар дан, туго”, надалеко чувена париска издавачка кућа „Галимар” није хтела да га објави. Али, Саган је би мудра па га је истовремено понудила и још двема издавачким кућама, „Плон” и „Жилијар”. Бржи је био „Жилијар”. И – бинго! Светски успех! Новац јој поче пристизати, што би казали, потоцима. Тешко човек може да сачува мирну главу кад га такав успех одалами по глави. Наједном помислиш да све коцкарнице у Довилу, џез клубови на париском Сен-Жермен-де-Пре и ноћни клубови у Сен Тропеу постоје само и искључиво зарад тебе.

И париска ноћна светла почињу тад да блеште још јачим и чаробнијим сјајем. Уз велики светски књижевни успех младе списатељице, и новац који с успехом долази, обично иде и вожња скупоцених и брзих кола. Најпре „јагуар XК140”, а после следе чувени „јагуар тyпе Е”, „ферари 250 ГТ калифорнија спајдер”, па „астон мартин ДБ 2/4”. Све до аутомобилске несреће с „астоном” из које је једва извукла живу главу. Након свега што ју је снашло, није издржала на психичком плану. Алкохол. Опијум. Али, срећом, књижевног полета је још остало. Нове књиге – нови успеси. „Волите ли Брамса”, а по којој је режисер Анатоле Литвак снимио филм истог наслова. А у овом филму – све сами ас до аса! Ингрид Бергман, Ив Монтан, Антони Перкинс. Франсоаз Саган, звана Кики... (Кики је и надимак француској тенисерки, српског порекла, Кристини Младеновић).

Него, шта да радимо с посве неизвесном садашњошћу и будућношћу наше планете? Како заврнути шију енергетској кризи? Дошло је, ето, чак дотле да ЕУ Немци, они из граничног појаса с Пољском, одлазе код „ЕУ Пољака” из бившег Варшавског пакта да код њих и по нешто нижој цени (пола евра јефтиније) до врха напуне бензинске резервоаре својих аутомобила. Да ли смо дошли до тога да нам је догорело до ноката? И како ћемо се најзад отарасити овог несносног „каубоја званог корона” кад вешти и храбри каубој наше младости Гари Купер одавно већ није с нама да нас спасе. Иначе би га он средио, ниси рекô ни „уш”, а вероватно у двобоју као у оном каубојцу „Тачно у подне”. Све су прилике да нам није довољно ове лудачке корона психозе која подуго хара, него сад неки разбијају главу од бриге да ли ће црногорски бизнисмен и њен натурализовани држављанин, Таксин Шинаватра, бивши тајландски премијер, продати југоисточни део острва Свети Никола!

Било како било, знам шта обавезно морам у пролеће идуће године урадити. Засадити што више жалфије! Оне врсте жалфије што је на латинском језику позната под називом salvia officinalis. Када ме је мој руски пријатељ лекар Радик Биктогиров, што живи у Хагу, једног августа позвао у своју кућу у Милни на Брачу, једва је од жалфије улазна врата на огради куће отворио. Толико је било засађено у његовом врту садница жалфије које су висином досезале скоро метар висине. Да је жалфија изузетно корисна за људско здравље, познато је још из времена Римљана. Не постоји у Француској, тек тако, она узречица „Qui a de la sauge dans son jardin, n’a pas besoin de son médicin”. Ко има жалфију у свом врту нема потребу за доктором…

Ђорђе Телебак (Политика)

Дипломирани журналиста и професор социологије

Насловна (Фото Н. Марјановић)