28. фебруар 2015.

Незаборав

Откако знам за себе, увек сам живео у у најгорим времнима.
Никад у добрим. Увек је све било скупље него прошле године. Увек су порези били већи него лане. А вино лошије но икад. Лета су некад била лета, а зиме заиста зиме...Људи су били поштенији, ваздух чистији, а данашње месо није ни принети ономе месу...

Данас се са сетом сећамо дивних дана пре десет година. Каква су то била само времена...
Пре десет година смо говорили да се овако заиста не може и да је било много боље пре пет година.
Пре тридесет и пет смо говорили да ће за четдесет бити много боље. Пре дванаест да су дошла последња врмена.
Док су остали паметнији народи живели одмах, ми смо били окренути светлој будућности. Па смо се јер се изјаловила, окренули светлој прошлости...

...У међувремену у рођеној отаџбини почео сам све више да се осећам клаустофобично. Све је мање градова у којима смем да одем.
Одлазим у доборовољно изгнанство. Смуцам се по туђини. Али није ни тамо ништа боље. И тамо су кажу, најгора времена. Свако чезне за нечим што му недостаје.

Они са Дурмитора цвиле што их сваке године завеје снег. Једну Нову годину дочекао сам у Сингапуру, на темеператури од 35 степени. Видео сам једну велику машину за прављење вештачког снега. И децу која су плаћала да гледау како пада.

У Каракасу су јабуке најскупље и најређе воће. За кило јабука можете купити десет кила анансаса, манга и кокоса.

У башти мог пријатеља Пурише у Чачку, јабуке умиру природном смрћу. Оне падају с грана. Јер их нико не бере. Труну у трави. Читав Чачак обилази с чежњом један увели ананас у излогу месне самопослуге (ко зна како је залутао тамо?) и гледа га с дивљењем, и нико да га купи, јер је прескуп.

Био сам на Берлинском зиду. Била је ноћ и пријатељи су ме лоповским мердевинама подигли до њега да видим како је с друге стране. Био је мрак тамо. Источни Берлин је чезнуо да макар само једанпут пре смрти, поједе Мекдоналдов хамбургер у Западном Берлину. Отмени Берлинци са западне стране возили су ме кроз гранични прелаз Чекпоинт Чарли у Источни Берлин да једемо блињи са кавијаром у неком руском ресторану...Источњацима је било доста Руса и Мађара. Западњацима – Мекдоналда!

Видео сам цркиње како у Њу Орлеансу пеглају природно коврџаву косу да буде равна, и боје је у жуто, да достигну идеал нордијских лепотица.
За то време Швеђанке су плаћале грдне паре да им фризери уковрџају косу и направе афро-лук!
„Зар опет димљени лосос"! Плакала су деца исландских рибара над вечером, за коју је швајцарски банкар у ресторану „Велизаркене" у Цириху плаћао мало богатство.

Руска вотка била је скупља у Њујорку од насјкупљег виксија, који је с друге стране био неостварени сан многих Руса.
У Шкотској сваки сељак пије виски, у Калифорнији умире стари богати усамљеник чезнући да још једном проба качамак са Златбора од кога је пре пола века побегао главом без обзира!

Враћам се кући...Питају ме јесам ли нешто научио путујући по свету?
Јесам, схватио сам да ће и ове најгоре године, једнога дана бити добра, стара времена.
Треба само до тада остати жив!

Момо Капор