Рођен у Загребу, живео у Амстердаму, сада настањен у Поречу, поносан на своје порекло, Матић лепотом ијекавице увек даје најнеочекиваније одговоре и отвара нове теме.

Тако ће бити и у четвтрак, 14. септембра, када ће у Јавној соби представити свој актуелни роман „Ниоткуда с љубављу“, причати о својим песмама, есејима о музици и књижевности.

Предвићено је да слово о ауторовом делу каже угледна македонска професорица Елизабета Шелева.

У богатом књижевном опусу Ђорђа Матића, осим споменутог романа "Ниоткуда с љубављу", посебно се издвајају збирке поезије "Други звук" и "Шифрирано, биографија - нове и одабране пјесме", као и есеји о музици "Тајне везе" и збирка огледа о српској култури "Хисторија и савременици".

Важну цртицу у професионалној биографији Матића има и "Лексикон ЈУ митологије", који је уредио и био коаутор, а тренутно је члан редакције загребачког часописа "Просвјета" и сарадник магазина ОКО Радио Телевизије Србије.

Довољно разлога за разговор, а још више за присуство промоцији која у четвртак почиње у 19 часова...

На регионалној сцени већ неколико година скрећете пажњу као писац, песник, есеиста, критичар... Ипак, за себе кажете да сте пре свега песник? Због чега? 

- Поезија је једина врста текстуалности која је по дефиницији умјетничка. Ако је добра, то јест, јер данас се пише много стихова, а мало поезије. Пошто спадам у малобројну категорију лиричара, поезија је највиши ступањ умјетничког изражаја у оном што пишем. 

Али, има и нешто силно интимно у грађењу стихова који се нижу у малу цјелину која се зове пјесма. Пјесме су сићушне грађевине које постају нешто истински велико, неуништиво. Наравно ако су успјеле, ако су добре, ако пјевају. 

Важна интимна, и ако хоћете биографска ствар, јесте да поезију носим и као потпуно комплементарну емиграцији - кад човјек нема ништа, као што ми нисмо имали првих година - може и у блокчић да запише неколико редова, неколико стихова, дакле. Или да их запамти. Да на најмањем простору ствара поетичке текстове. И послије да пјесме и стихове сам себи говори, или ако има среће и другима. Отуд интимност, отуд топлина и вредновање стиха. Поезија је најузвишенији и најплеменитији облик израза. 

Они који Вас знају кажу да Ваша збирка песама „Шифрирано, биографија“, открива више за Вас од аутобиографског романа „Ниоткуда с љубављу“, који је написан док сте били у егзилу…

- Да, али то није кључно. Једино важно јесте да ли је та поезија добра или није. Колико је успјела стихотворно, поетички, прозодијски, има ли добар ритам, риме, онда кад су римоване, пјевају ли добро, само то је битно. И наравно да пјесник не лаже. А многи лажу. Или ако лаже, да кроз ту лаж говори неку врсту истине која вриједи у пјесми, вриједи у том трену. Субјективно уопште, да тако кажем. Ако се у томе свему препознају биографски елементи, то је уједно најбољи и најделикатнији начин да пјесник каже нешто и о себи. 

Рођени сте у Загребу, највећи део живота сте провели у Амстердаму, сада сте се усидрили у Поречу… На живот у егзилу Вас је натерао несретни рат из 1991. Сматрате ли да је Југославија највећа тековина и највећи домет народа који живе на овим просторима? Или, како неки тврде, историјска грешка? 

- Југославија је апсолутно највиша точка хисторије ових народа. Доказиво. И то прилично лако. Уза све проблеме које је имала. Право питање је другђе: хоћемо ли успјети да опстанемо без ње, без тог великог заштитног крова, тога великог свода који нас је чувао. А ако хоћемо, како ћемо преживјети, да не изгубимо себе, своје идентитете, језик, хисторију, књижевност, читаво наслијеђе које је угрожено сваки дан неосјетљивим, равнодушним странцима и нашим људима који водећи своје мале битке не виде да губе најважније. 

У земљи одакле долазим тај проблем југославенског наслијеђа је најакутнији. Он је табу.

Био сам у Црној Гори недавно, они немају апсолутно никакав проблем с југославенским насљеђем. Штавише, жале за њим. У Србији има супростављених гласова, све више, у питању које сте поставили, али нико неће да те удари по глави ако кажеш да патиш за Југославијом и да је она била најбоље рјешење. Тамо одакле ја долазим донедавно је могло и то да се догоди. Врло је мало писаца и умјетника, људи из културе, који би јавно рекли да жале за оном земљом.

У сваком случају ње нема, па се окрећемо ужим идентитетима. Ако се то ради на здрав начин, и то је неко рјешење. Свакако, треба чувати своје насљеђе, то што си. У свим модалитетима, који су скоро безбројни.

Прлично сте ангажовани на пољу есеистике, коментаришући актуелне догађаје из уметности, из различитих сфера. Остаје ли времена за нешто лично, за песме и нове приче, и шта је Вама потребно да би се родилла једна песма? 

- Само једно: инспирација. У том смислу ја сам пјесник старог времена. Док надахнуће не дође, нема пјесме. То се наравно може мало и “погурати”, рецимо сједнем па читам поезију најбољих пјесника, или слушам око себе, па неко каже занимљиву реченицу или синтагму које звуче као стихови у настајању - онда сједнем и напишем одмах пјесму.

Поезија је најпрециознија ствар. Не подносим пјеснике с педесет збирки. Највољенији и вјеројатно најутицајнији енглески пјесник друге половине двадесетог вијека, Филип Ларкин, има све заједно четири збирке поезије. И најмање двадесет класика међу њима, ако не и више. ТС Елиот који је револуционаризирао поезију 20.вијека такођер није писао много поезије - али све што је написао су ремек-дела.

Или ево, народу ближим примјером - Горан Бреговић је написао мало лирских пјесама, а све до једне су класици.

Ово с много збирки “праштам” ријеткима, као сто је био Душко Трифуновић и неколицина других. 

Јавност у Македонији Вас највише зна по коментарима за ОКО магазин, и обично ме они који Вас прате, често питају – како Ђорђе зна све те ствари? Па, како? Све о сваком… 

- Ма то вам се чини. Мислим да је ствар у томе што се не петљам у све, али зато у пољима којима се бавим покушавам да сазнам што више. Ја о спорту рецимо немам појма и никад не пишем о томе. Као ни о безброј других ствари. Ви сте вјеројатно мислили на умјетничке и културне теме, на музику и књижевност, хуманистичке науке. То су теме којима се бавим страсно и посвећено, које волим безгранично и од њих живим. У оба смисла ријечи. 

Чиме сте најпоноснији у досадашњој каријери?

- Својим књигама и текстовима, а из њих и тиме да никад нисам писао оно што не мислим. Никад нисам написао нешто иза чега не бих стајао. То ће вам иначе за себе рећи многи писци, али је лако доказати да није истина. Код мене, рекао бих, јесте, и лако провјерљиво. И кад сам мијењао мишљења, као што је природно, то сам увијек касније и рекао и означио. Сјећам се како ми је недавно мој друг и вјеројатно најдражи колега Мухарем Баздуљ рекао како му се допало да сам у једном свом новијем есеју о Десанки Максимовић ставио фусносту у којој кажем како сам се раније огријешио о њен рад и личност. 

Наши писци често мијењају мишљења као чарапе и држе се као да је то најнормалија ствар на свијету. Искрено се гадим тога. 

Као гост СПОНЕ први пут у животу долазите у Скопље. Каква су очекивања? Шта Вас посебно занима из града на Вардару, шта би хтели да видите, пробате? 

- Одрастао сам с идејом Скопља, као важним градом за властиту формацију. Па одатле је дошао бенд који сам волио љубављу посебнијом и другачијом од готово свих других. „Леб и сол“ су били чудо, “музика као најљепши сан”, како је давно у сколском листу написао један колега из основне сколе. 

А волио сам и неке друге касније скопске бендове и музичаре. Чудесна је македонска народна и градска музика, па тиме наравно и скопска. Силно ме интересира  хисторија самог града, сва та мијешања и промјене. Људи, наравно, радујем се људима, пријатељима. Силно сам узбуђен да у овим озбиљним годинама долазим и то кажем без додворавања.

Иван Бећковић
фото: Драган Мујан