Ваше Високопреосвештенство,

Уважени ректоре Богословије Св. Јована Златоустог у Крагујевцу,
Часни оци,
Уважени гости,

       Пред вама, као пријатељима манифестације „Дани Милована Видаковића“, припала ми је част да поводом данашњег црквеног празника Св. Апостола Петра и Павла, кажем неколико речи о Светом Сави Српском којем је овогодишња манифестација посвећена. Зато ћу, пре свега, затражити његов благослов и подршку, како бих у ових неколико минута достојно међу нас дозвала његово присуство, речима Кондака 1. Акатиста Светом Сави:

„Изабрани од Цара Сила, Господа Исуса Христа, и благодаћу призвани од краљевског рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља.“

У овом јубиларном 2025. лету Господњем, цела Српска Православна Црква обележава 850 година од рођења најзначајније личности у нашој историји – Светог Саве. Јер Свети Сава није само знаменити Србин, већ лик васељенске вредности, монашки стуб и светитељ целог Православног рода.

Он је свој идентитет изградио на Христу и у Христу, потпуно се одрекавши старог човека – принца Растка. Најмлађи син великог жупана Стефана Немање није постао Савa случајно, већ је својом слободном одлуком заменио славу овога света за славу вечну. Знајући да га родитељи неће пустити, замолио је да оде у лов на јелене у месту „где беше пусто ловиште зверова“, а у планини се искрао од пратилаца и са Светогорским духовником отпловио ка Светој Гори.

У том одласку налази се дубока порука: јер мотив јеленске потраге није случајан, него је парафраза речи Псалма 42: „Као што јелен жуди за изворима вода, тако душа моја жуди за Тобом, Господе.“

Тако је јелен постао симбол ујелењења душе, оног дубоког, светог трагања за Богом – за водом Живота. Зато и ми, сабрани овде у цркви Светих Петра и Павла на нашој Светој Гори Космајској – у простору који вековима носи исихастички дух – данас призивамо у сећање ту жедну младалачку душу принца Растка, која је овом земљом донела светлост Христову.

Он се, старао о Хиландару, а посебно о првој српској лаври – Студеници, седишту српске средњовековне духовности. Али није ту стао.

Са Свете Горе донео је благослов, превео ,,Номоканон” и основао Српску Архиепископију. Старао се о Жичи и о цркви Светих Апостола у Пећкој Патријаршији. Упоставио је српску Цркву као матично место нашег идентитета. Јер идентитет није само питање прошлости, него живи одговор на питање: Ко сам ја? Ко смо ми? Коме припадамо? – а тај одговор је Христос.

У Цркви се идентитет темељи на животу у Христу – па ко се са Христом поистовети, у Њему заснива своју судбину и вечност. Свети Сава је свој идентитет свезао за Христа без остатка. Зато је могао нама да да – не мање од тога – саму Цркву и наше усиновљење Богу.

Светост је једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и чувати. Савина светост нам је дарована као темељ који се не љуља и не обесвећује. Зато је он постао угаони камен српског идентитета, на који се сваки добри градитељ ослања. Као што каже Свети апостол Петар: „Ево стављам у Сиону камен крајеугаони, изабрани и скупоцени.“

Када је Свети Сава 1207. године пренео мошти свога оца Светог Симеона из Хиландара у Студеницу, постао је студенички игуман. То је тренутак када студенички крај постаје Савин крај. На том месту оставља траг који више од осам векова не бледи. У Студеници је основао прву српску школу и прву болницу. По први пут су, његовом заслугом, на фрескама записана слова старосрпског језика. Тамо је написао наше најпознатије средњовековно књижевно дело – Житије Светом Симеону, из кога сазнајемо како се градила Студеница и како је Свети Симеон живео као скромни монах. И када је одлазио, Свети Сава није заборављао Студеницу – остао је њен брат по духу и молитви. Студеница је, благодарећи њему, постала темељ српске духовности.

      Савина светост се огледа и у монументалној уметности српског средњег века, нарочито у фрескосликарству. Он је сликан не као украс који само попуњава простор, већ као сведок идентитета – потврда духовне власти и светости. Посебно је дубока симболика његове фреске у цркви Светог Никите на Скопској Црној Гори, задужбини Светог краља Милутина. Свети Сава је тамо насликан на истакнутој позицији на северном зиду – тако да када је Сунце у зениту, зраци пролазе кроз прозор и светлост директно осветљава његов лик. То није случајност већ богословска поука: светлост Сунца Правде – сам Христос – открива ликом Светог Саве светлост и пут Србима.

Тај вид сликања Светог Саве, а нарочито сликања преко пута Светог Симеона Немање, настављен је и за време владавине Цара Душана. У хиландарским метосима – у Леснову (приказан између Св. Симеона и Св. Апостола Петра), Псачи и Манастиру Матејчи – њихови ликови стоје један према другом као молитвени стубови нашег идентитета и темељи вере и државности. У Охриду, на јужном зиду цркве Светог Николе Болничког, насликан је поред Светог Симеона Немање као печат присуства српске власти и духовности.

Свети Сава је свој живот поклонио нама. Савина лађа вере није потонула нити се разбила о спрудове. Она се укотвила у Хиландару, у Студеници и Жичи, широм средњовековних задужбина на тлу Македоније, а истовремено и у  Јерусалиму и Цариграду – али највише у самом Христу.

Све нам је дао Свети Сава: – идентитет и пажњу – од Христа; светост и брижност – од Христа; утемељење и верност – од Христа; очишћење, просвећење, обожење; одговорност и одговор – од Христа; завет и обећање – од Христа.

На крају, дозволите ми подсетим и на други део Кондака из Акатиста светом Сави:

„... а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас који Ти кличемо: Радуј се, Свети Саво српски светитељу и просветитељу!“

Свети Сава остаје споменик не само нашој историји и култури, већ и нашој вери и истрајности. Он стоји као живо сведочанство свих наших градитељских подухвата, али и као подсетник да  никада нисмо ми који градимо храм, него храм гради нас – саздаје нас у Савину и Христову заједницу, сабира нас у љубав Христову и чува српски идентитет и наше памћење пред Богом.