Обојица стасити, наочити, хитри, школовани, изнад свега храбри. И обојица из истог места и на истом задатку. Живан Кезић и Чедомир Мирковић потекли су из села Дреновца, код Шапца. Није само судбина одредила да обојица буду лични официри обезбеђења, заправо телохранитељи краља Александра Првог Карађорђевића, већ су на то утицале и друге околности, најчешће њихова одважност и посвећеност задацима који су им се готово свакодневно поверавали.

Историја је забележила, а публициста Зоран Радовановић податке и животне путеве сабрао у књигу, да је Живан, по чину капетан-инвалид, био последњи старешина Сремског добровољачког одреда. Остао је упамћен и као последњи официр који је 1915. године напустио Београд. Исте године истакао се и као бранилац Дунавског кеја у борби за Београд. Своје војевање, након рата 1919. године преточио је у казивање о крвавим борбама за сваку улицу, сваки бедем и сокак у нашој престоници. Имао је брата Ивана који јуна 1915. године пешице преваљује пут од Дреновца до Београда и на малој Ади, „зимовнику”, проналази Живана. Десетак дана учествује у борбама, бранећи Аду, а потом моли брата да га прими и упише у чету. Овај то одбија:

– Отац и мајка не знају где си. Још ниси способан за војску, а ја као брат не могу да те примим у моју чету. Иди кући, чувај оца, мајку и сестре, а ја ћу се борити за све вас.

– Кући могу да се вратим тек онда кад више не будем чуо аустријске топове и митраљезе на обали Саве, код Дреновца. Збогом, видећемо се после завршетка рата код наше слободне куће.

Изостављен за Марсељ

Исте ноћи Иван је оставио брата на малој Ади, прешао Саву и отишао на Дрину. Ступио је у другу јединицу, наоружао се, борио раме уз раме са старијим друговима, а приликом повлачења кроз Албанију погинуо у околини Тиране. Родитељи, сестре и брат Живан никад му нису пронашли гроб.

Завршио се Велики рат, утихнуло је оружје, рањеници су се, после лечења у болницама, вратили својим кућама. Неки, попут Живана, униформу нису ни скидали. Позван је у службу која је бринула о безбедности краља Александра. Прошао је све контроле и провере, остављајући одличан утисак.

– Ти ћеш, Живане, убудуће да будеш краљев телохранитељ – слушао је инструкције надређеног официра.

Где год је краљ путовао или ишао пешице, он је био ту. Практично, његова сенка, јер је мотрио на сваки владарев покрет и корак. И никад није било проблема. Онда су кренуле припреме за краљево путовање у Француску, 1934. године.

– Нема потребе да ти путујеш и будеш у пратњи у Марсељу – није веровао својим ушима оно што је чуо.

Служба задужена за краљеву безбедност проценила је да ће француска стража бити довољна да гарантује његову сигурност. Да ли је реч о завери или лошој процени, никад није утврђено. На краља је у Марсељу извршен атентат, и он је веома брзо преминуо од хитаца атентатора.

– До краја живота патио је што није био уз краља кад је на њега пуцано – својевремено је казивао Живанов нећак, Љубиша М. Јолдић.

Седло за успомену

Чедомир је војску служио у краљевој гарди 1920/1921. године. Одређено је да буде лични телохранитељ. Као и остали, и он је био у пратњи 29. јуна 1921. кад је усвајан нови Устав. После церемоније, тада престолонаследник регент поклонио се посланицима и напустио дворану. О томе је, на другој страни, у броју од 30. јуна 1921. године, писала и „Политика”:

„Кад је излазио из Конституанте, с Пашићем је сео у кола и кренуо у двор. Недуго потом требало је да се одвезе на Теразије и да изврши смотру војних трупа пред дефиле. У 11 часова и 13 минута кола су наишла према згради Министарства грађевине на којој се градио трећи спрат. Баш у том часу зачуо се прасак, а испред владаревих кола подигао се густ, црнкаст дим. Атентатор је бацио бомбу с трећег спрата зграде. Краљ и Пашић нису повређени, али зато јесу неколико војника, грађана и двојица гардиста, од којих је један био Чедомир, који је поред краљевих кола јахао на коњу.”

Гардисти и војници одмах су превезени у војну болницу. Краљ их је два пута посетио, поклонивши им по 50 динара. Атентатор је брзо ухваћен. Био је то Спасоје Стејић. Бомба коју је бацио ударила је у врх телефонског стуба и ту експлодирала. Као да се ништа није догодило, престолонаследник је мирно наставио вожњу до двора и, по плану, обишао трупе на Теразијама. „Политика” је објавила и казивање Чедомира Петровића, електротехничког радника који је радио у згради, видео атентатора и учествовао у његовом хватању:

„Спазио сам да је неки човек, са средњег прозора, бацио нешто на улицу. Одмах потом се зачула експлозија. Једва сам се освестио да је то бомба. Онда сам видео да неко бежи дугачким ходником. Стуштио сам се за њим, а у помоћ ми је притекао пријатељ Милан Краљевић, пореклом Чех из Прага. У том часу човек се окренуо и у нас уперио пиштољ. Били смо сигурни да је он бацио бомбу. Жандари су брзо стигли, савладали га и ухапсили, и једва спасили од грађана који су хтели да га линчују...”

Опоравио се гардист Чедомир од шрапнела, настављајући да служи војни рок. Кад је 1921. године томе дошао крај, из кофера је извадио своју „цивилну одећу”, и упутио се у завичај, али није кренуо празних руку. Од краља је на поклон добио кожно јахаће седло које је, причали су његови потомци и укућани, издашно користио. Све до 1949. године када му је седиште одузела ондашња власт. Њему и његовом брату отето је и 38,5 хектара плодног мачванског пољопривредног земљишта. Са собом је из краљеве гарде донео, па окачио на зид породичне куће испод Цера, две златне и сребрну медаљу и три дипломе.

ПОМИЛОВАН, ПА ПОБЕГАО

Атентатор Спасоје Стејић најпре је осуђен на смрт, а онда га је краљ Александар помиловао, па је добио доживотну робију. Тамновао је у Сремској Митровици, одакле је побегао 1941. године. Две године касније погинуо је негде на Сутјесци. Његова првобитна намера била је да упадне у дворану где су седели посланици и да баци све четири бомбе које је имао код себе. Приликом хапшења, код њега је пронађен и револвер с девет метака. У Београд је стигао ноћу, возом из Новог Сада, и цело јутро тражио погодно место с којег ће бацити бомбу.

ПОЛИТИКА