Другу годину узастопно Срби на Космету дочекују данас светски Дан слободе медија без београдске штампе, услед забране коју је још средином јуна 2023. изрекао Албин Курти, затварајући административне прелазе за српску робу. Ускраћивање права на адекватно информисање, и све то док се представници Приштине пред Европом заклињу у „демократију” и „медијске слободе”, само је део терора који је режим привремених институција са екстремистичким Самоопредељењем на челу успоставио у свом претходном мандату.
У међувремену, доказало се да је исто тако била представа када је Курти почетком октобра декларативно укинуо ову забрану. Ипак, од тада роба може само преко Мердара, а изговор је био да је то због приштинских контрола које су у почетку рађене ручно, а да ће касније стићи скенери који ће аутоматизовати овај процес. Де факто, Срби су без права на адекватно снабдевање финалним производима српског порекла већ готово 21 месец. За то време, тек на једном од укупно шест административних прелаза километарске колоне и даље чекају на улаз из правца централне Србије.
На Мердару је, донацијом немачке амбасаде, постављен скенер, како би се „избегло ручно гледање пртљага, односно робе у камионима”. Упркос чињеници да је ово очигледан трик Куртија, изведен након бројних позива из земаља које су главни покровитељи тзв. косовске независности да се забрана укине, помака и адекватних казни за Приштину до данас – нема. Инсталирање скенера и на преосталим интегрисаним прелазима најављује се тек кад „прође тендерска процедура”. По изјавама из Приштине, следећи скенер би на територију Косова и Метохије могао да стигне почетком 2026,, што отвара питање колико и поједини међународни представници заиста желе да допринесу да се ово питање реши. Многи од њих и даље остају немушти на перфидну игру Куртија, којем по свој прилици, судећи по изјавама америчких изасланика, администрација америчког председника Доналда Трампа окреће леђа.
Половином јуна 2023. године, када је Курти и кренуо у конкретне кораке ка окупацији севера Косова, насилним упадом и инсталирањем албанских „градоначелника”, наочиглед међународне заједнице која га није санкционисала ни због постављања нелегитимне локалне власти, увео је и меру забране не само за робу широке потрошње већ је кренуо и да се „обрачунава” са београдском штампом.
Ставио је рампу на дневне новине, недељне, месечнике, све време говорећи о некаквој „демократији” и „плурализму” и то пред очима земаља Квинте, Европске уније (ЕУ) и тадашње америчке администрације. Успоставио је ову противправну меру, која није донета као правни акт, а евентуално би могла да се оспори чак и пред приштинским судовима. Мада би и то било тешко изводљиво, имајући у виду да је мало вероватно да би приштинска судска инстанца смела да опонира овом ултрадесничару, вођи покрета Самоопредељење. Ипак, не треба заборавити да му ни албанска већина на Косову и Метохији више не даје неупитну подршку, будући да је на овогодишњим фебруарским изборима освојио 100.000 гласова мање него на прошлим и не може самостално да формира већину.
Куртијева „демократска” политика по питању мера забране на увоз српске робе уназадила је ионако бесперспективну економију самопроглашеног Косова. Забрану робе увео је само неколико сати пошто су власти Републике Србије ухапсиле тројицу припадника косовске полиције који су дубоко загазили у рејон Рашке. Курти је то назвао „отмицом”, и тражећи изговор у „безбедносним разлозима”, кренуо у обрачун са српском робом и успоставио забрану на пролазак камиона на Јарињу, Брњаку, Белој Земљи, Мердару... Оставио је све житеље Косова и Метохије без робе са српском декларацијом, а међу тим производима су се нашли и лекови, дистрибуирани и у албанске апотеке.
Албански полицајци после само три дана пуштени су да се бране са слободе и вратили су се на Космет, али возачи српских камиона ни након тога нису могли преко прелаза. Кренули су и у петодневни протест на Јарињу, Брњаку и Мердару, у делу који се налази на територији централне Србије, али то ипак није спречило Куртија да ван снаге стави одлуку која је било искључиво политичка. Последице забране уласка српске робе су већ после првих недеља почеле да се осећају у општинама на северу Космета, јер су залихе нестале, а осим Срба навикнутих на робу из централне Србије, у радње су хрлили и Албанци у потрази за неком заосталом флашом зејтина, брашна. Несташица је настала и у апотекама.
Жртва је била и београдска штампа. Већ од 15. јуна ујутру, сви киосци на којима су се продавале београдске новине, остали су без дневне штампе, а преостали недељници и примерци који иду једном месечно, разграбили су се за пар дана. Само на северу Космета, више од 15.000 људи, што директно, што индиректно, остало је на белом хлебу. Мали привредници су почели да затварају радње, а катанац су ставили и власници продавница, дућана, киоска, угоститељских објеката, јер је немогуће било доћи до српске робе. Почело је и са затварањем бензинских пумпи, а само на потезу од Косовске Митровице до Јариња, у општини Лепосавић било је више од 20, што најсавременијих објекта где су се продавали нафта и нафтни деривати, што само апарата са којих се точио бензин.
Без прихода су, по званичним изјавама за „Политику” из Удружења привредника на северу Косова и Метохије, остали власници, радници, добављачи, али и сви они који су били у ланцу продаје или пружања услуга. Већ у првим недељама 90 одсто некадашње српске робе замењено је артиклима из региона или понеке државе ЕУ. На рафовима се и сада, и поред тога што јер Приштина „пустила” Мердаре, могу видети само млеко и млечни производи, али и остала роба широке потрошње из Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске, Албаније, Турске... Да би „подигао косовску привреду”, Курти даје лиценце бројним албанским произвођачима – кекса и чипса.
Тачније кексаре и чипсаре су једине фабрике које донекле „успешно” послују у албанским срединама, а чији су производи преплавили продавнице не само у четири општине на северу Космета већ и широм Косова и Метохије. Зоран Влашковић, новинар „Јединства”, листа који се једино може наћи на киосцима широм јужне покрајине, за „Политику” каже да је „’епохални изум’ Куртија, довео до потпуне пропасти косовске економије, где подједнако трпе и Албанци, и Срби, и Турци, и Горанци”.
„На своју руку је забранио увоз српске робе, што му је међународна заједница аминовала. За две године, колико има како је увео меру забране уласка српске робе, директно је ударио и на своје становништво, на албанске дистрибутере, на власнике мегамаркета, на крајњег корисника – на потрошача. Албанци, који су деценијама куповали искључиво српску робу, сада су принуђени као и сви остали, да у продавницама пазаре оно шта се нађе у рафовима. Ипак, не могу да разумем да је ставио забрану на београдску штампу, а све време свог вишегодишњег мандата спомиње демократију, коју крши на обичном човеку. Питам се, после две године, где је ту међународни фактор. Зашто ћуте земље Квинте, ЕУ, амбасада Америке”, каже за „Политику” Влашковић, новинар и публициста који је до сада објавио три тиражне књиге на тему Косова и Метохије.
Наводи да су „Срби, Албанци и не-Албанци навикли на дневне новине, јер им је то била не само ствар навике већ и живот који није ограничен на нове, технолошке изуме”. „Замислите ви старију популацију која би цео дан претраживала по интернету, гледала вести на порталима. То је немогуће, јер нису сви технолошки потпуно осбособљени, многи нису економски стабилни да издвајају новац и за интернет и једноставно су навикли да имају папир. Осим што су се информисали, људима су новине биле и вид друштва. Читајући новине, они се сроде с вама, доживљавају вас не само као професионалца већ и као особу која им је блиска и којој у свако време могу да се обрате”, истиче Влашковић, који је огорчен не само на приштинску привремену власт већ посебно на међународну заједницу која „ништа не чини не само по питању београдске штампе већ по питању српских производа, који пролаз имају само на Мердару” .
У намери да чујемо да ли има назнака да би „новине и без скенера могле да уђу на један од прелаза на северу Космета”, разговарали смо са Звезданом Михајловиће, дистрибутером београдске штампе „Беоколп” на Косову и Метохији, који је деценијама снабдевао 41. продајно место од севера Космета до централног Косова и Сиринићке Жупе. „И, даље, после две године ме људи заустављају и питају када ће новине. Да, отворен је прелаз Мердаре, али... да ли се неко пита је ли допремање отуд економски исплативо, али је и питање када би штампа стигла на север Космета, где се око 80 одсто београдске штампе продаје”, каже за наш лист Михајловић. Додаје да је „последња београдска новина на Јариње ушла 14. јуна ујутру” и да су већ после недељу дана, од тог јуна 2023. године све гондоле, али и сви пултови трафика у Косовској Митровици, Звечану, Лепосавићу, Зубином Потоку, као и у срединама на централном Косову у целој Сиринићкој Жупи, остали да зјапе празни.
„Уколико бисмо ишли преко Мердара, што је тотални економски фијаско и где би наши људи који довозе новине, само у једном правцу, од Ниша до Јариња, превалили више од 400 километара, да ли се неко пита у колико сати би те новине стигле до читалаца, а посебно на трафике и продавнице на северу Космета, где је око 80 одсто читалачке публике. Када смо ишли преко Јариња, уходаном шемом су новине на северу биле већ у шест ујутру, а у Сиринићкој Жупи, у Штрпцу и осталим српским срединама, најкасније до пола девет”, каже Михајловић, наглашавајући да су и српске средине у Косовском поморављу биле покривене београдском штампом, која се допремала из Бујановца.
Хоће ли се Немачка, која је и дала новац за први скенер смиловати, и Куртију поклонити бар још неки скенер, и даље остаје под знаком питања. Пре непуних месец дана на Брњаку је боравио специјални изасланик ЕУ за дијалог Србије и Приштине, Петер Соренсен, који је рекао, како преносе албански медији, да је „доста тога урађено, али је преостало још доста посла”. За Соренсена је било „импресивно” видети „заједничке прелазе”, а кључна порука му је била да се „допусти људима и роби да се слободно крећу – што је камен темељац интеграције Европске уније”. Управо то би, ако је био искрен, требало да буде још један мотив да скенери буду достављени што пре. Да ли ће, као и до сада, сва реторика представника ЕУ, али и целе међународне заједнице остати само на причи као и до сада, показаће време.
Михајловић: Зар новине треба да се скенирају
Звездан Михајловић подсећа да је и раније дистрибуција београдске штампе, као уосталом и сва „српска роба”, наилазила на бројне препреке од стране Приштине, али да се то „захваљујући новинским кућама, али и штампаријама у Београду, решавало”. „Својевремено су новинске куће, али и београдске штампарије пристале да плаћају сто одсто пореза на штампу, све како би новине стигле до читаоца. Било је и тога да је Приштина захтевала да на свакој новинској пошиљци стоји печат такозване републике Косово, али смо успевали да све то некако решимо. Ипак, ово сада, што се правда увођењем скенера, тотални је апсурд. Зар новине треба да се скенирају”, пита Михајловић, чији су радници на белом хлебу скоро две године.
